Пише:
СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Нека
српство настави да живи. Aли како. Због
чега. У којем вакту треба да се одигра
историјаска утакмица сјећања и истине
у борби против фалсификата. Тешко је
одредити прави термин, јер вријеме је
већ одавно прошло. Прошло је много тога
и прије нас и поред нас и са нама, онако
удружено.
Осврнуо
сам сe и нигдје не видјех
оно тамо, а тражио сам пут изласка
из мрака . Гдје год да пођем чекају ме препреке, не од жице
и камења, већ од људи. Људи
стали у колоне и не покрећу се. Стоје
као укопани. Изгледају као да су повезани у исту нит судбине,
која им као крагана од кошуље стоји за
вратом и притишће врат, стеже га.
Тишина
је. Она злокобна и нема гласа. Не чује
се ништа. Нема ни еха из даљине. Како
и да га буде кад су сви у близини.
Приближили су се на смртну удаљеност.
Смрт је увијек најближа, мада нико не
смије да прогнозира колико је она близу или колико је далеко.
Нико
не зна шта се дешава на путу живота,
јер га многи још увијек пролазе.
Они
који су прошли тај пут не могу да нам
кажу куда су ишли? Са киме су
походили земаљске просторе или су били
изгубљени у путешествију и трагању за
животом. Не зна се јесу ли
имали проблема или је све протекло у
духу толеранције и разумијевања. Није
ваљда наопака судбина да се и тамо - на другом свијету и у царству небеском људи,
међусобно не разумију. О чему се ради, може се само претпостављати.
Мада
су претпоставке велике
обмане. Јер оно што човјек
није видио или што није чуо или што није
додиром или мирисом и осјетио -
то се није ни десило. Или можда јесте,
али све је сакривено у
дубоком понору незнања.
Тешко
је све ово схватити, поготово што сваки
човјек најмање познаје себе,
али зато зна све о другим људима, па чак
и о онима које никад није срео у животу
или за које никада није ни чуо. Али ето, из властитог интереса зна!?
Интерес се успоставља због користи, а
не из нужде или разјашњења стварности
у коју смо сви запетљани и упетљани. У сталном смо трагању да пронађемо прави пут - пут нашег спасења.
Нема
краја оваквим опсервацијама. И баш због тога, закључићу овај текст и кратак осврт из свакодневице.
Како год да буде – нека српство
настави да живи...
