ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Освануло
је дивно сунчано суботње јутро. То би требала
бити уобичајена климатска појава у ово
доба године, а не изненађење, каквог га
ми осјећамо. Све се промијенило или само
ми то запажамо из разлога што су нам
кише и грмљавине додијале и што су
великој вечини народа нанијеле огромне
штете од којих ћемо се годинама опорављати,
ако нас у међувремену не погоде и горе
временске неприлике.
Присјећање уз кафу...
Много
давно, више од двије хиљаде година један
је народ судио једном човјеку, јер је
био убијеђен да ће се тако спасити пред
царем. Послије пар година цар је тај
народ протјерао из његове државе и
раселио га је по васколиком свијету.
Вијековима раније, као и данас многе
нације које су настале из тог народа су
оптуживале тај исти народ да је Богоубица.
Тако је голгота тог човјека за овај
вјерујући народ постала његова судбина.
Овог
се треба стално присјећати, поготово
кад год помислимо да смо сами дигли руке
од себе.
То
уистину не значи да је исто за нас урадио
и Господ Бог. Сва суштина нашег постојања
је у чињеници да се не живи од идеја,
нити за идеале. Заправо, сва суштина је
у томе да љубав није најважнија и да
није једина ствар која нас одржава у
животу. Дакле, љубав није крајњи циљ.
Крајњи циљ у животу су - она или он. Крајњи циљ је ЧОВЈЕК који се воли, а љубав је само средство
и наш људски осјећај да волимо и насушна
потреба да будемо вољени.
Сва
ова дешавања и катаклизме које нас
погађају нису божија казна, већ покушај
безумника да се играју са природом и да
експериментима мијењају свијет и то
онако како је то замишљено у болесним
главама умоболника који се називају
научници. А ради се о инструментализованим
умоболницима који својим научним
достигнућима праве огромне штете, а све
с циљем домниације оних најјачих над
оним најслабијима, који немају начина
да се одбране од разних свјетских пошасти
које су и највећа пријатња опастанку човјечанства.
