ПИШЕ:
СлАвКо ЈOВИЧИЋ СЛАВУЈ
Каже
једна народна пјесма, а пјева је – ко
би други него Мирослав Илић: “Били смо другови, па љубав
пробали, а сад нисмо ни
једно, ни друго”.
Остаје
дилема шта би се десило да су умјесто
другова били пријатељи? Било би
слично, јер исто не постоји. Да је исто,
онда би то било јединствено, заправо било би једно и нешто
посебно, а кад је посебно, онда није исто
у поређењу са било чиме другим.
Дакле, и као
пријатељи могли су да се зближе и да
“пробају” љубав, па шта буде? Данас
су таква времена у којима се, углавном, одлуке
доносе на пречац и народски речено на брзака, по систему –
“ма пробаћу, па шта буде”? Додуше, чим
"дође доба да се љубав проба" сва пријатељства у оном изворном облику престају
или се чак можда још више
ојачавају. Крајњи исход се не зна.
Јер, не може се
развијати било каква љубав ако не постоји
пријатељски основ за настајање даљних
“процеса”. Све то неминовно
води ка потпуном зближавању
и на крају и физичком "присаједињавању" или опет народски казано - води ка интимним међусобним односима.
Најгора
варијанта је ако се пријатељства сведу
на интересна дружења по опробаном
систему који је у данашње вријеме
доминантан. Дружићемо се
ако имаш пара, ако немаш ником ништа,
јер ионако немамо о чему да разговарамо.
Дођу
тако времена као што су ова. Ово
је вријеме великих оскудица и
неимаштине. Пропорционално
сразмјерно одвијају се стални процеси – и што су људи
еманципованији и образованији, све су
више отуђенији једни од других, јер су
материјални фактори у сталном фокусу
и материјални статуси
играју доминантну улогу. Таква стања
се слободно могу назвати опаким болестима
нације и народа. Та стања су као заразна болест
и она захватају све поре и облике друштвеног живота.
Многи
људи су у дилеми, јер више не знају ко
су им прави пријатељи. А и
тај прави пријатељ не зна да ли је прави
и да ли је провјерени пријатељ,
односно да ли је пријатељ од
повјерења. Ти односи су максимално
искомпликовани и они су карактер
човјека ставили под хипотеку разних сумњи
због којих се скоро више никоме ништа не
може вјеровати. То се некако може и схватити,
јер скоро да нико себе
није увјерио у чврстој вјери да жели
да има искреног пријатеља. Све се дакле
заснива на судбинским жељама.
Чак и оно неписано правило које
провјерава пријатељство -
да се у невољи доказују пријатељи,
постало је дискутабилно и оно је
дисхармонично у односу на стварна
дешавања. Постали смо гадан и себичан народ, у
цјелини.
Посесивност
и самограбљивост нас доводе у позицију,
изван сваке разумне сумње,
да нам чак ни животиње више не могу бити
или нам нису пријатељи.
У опаким временима умире љубав према
правим вриједностима и користољубље
постаје образац понашања у свакодневном животарењу
живота.
.gif)
