У Федерацији БиХ данас нешто славе, док је у Републици Српској радни дан ... БиХ је "држава" огромних противријечности и разно разних апсурда!

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

U Сарајеву  организују свечану прославу поводом 25. новембра, како то у Федерацији воле да кажу - Дана државности, иако БиХ нема закон о државним празницима. 

Из Републике Српске много пута је упозорено на чињеницу да Уставом, законом или консензусом два ентитета у постдејтонском постојању БиХ није установила ниједан заједнички, па самим тиме ни  "државни" празник. 

Сваке године кад дође овај датум увијек се скоро исто понавља. Што се тиче   Срба из Републике Српске 25. новембар није никакав празник. Годинама постављам исто питање - како прославити неки датум уколико му се сви народи у БиХ не радују подједнако.

БиХ ни 19. година од потписивања Дејтонског мировног споразума није усвојила закон о државним празницима.

25. новембра 1943. године у Мркоњић Граду одржано је Прво засједање ЗАВНОБиХ-а. У некадашњој СФРЈ тај датум обиљежаван је као републички празник тадашње Социјалистичке Републике БиХ. 

Али то је било некада и више неће бити никада, прво јер нема више ни оне бивше Југославије, а нема ни онакве БиХ. 

Баш је интересантно како Бошњацима и једном дијелу Хрвата пада на ум да 25. новембар славе као наводни дан државности. Довољно је подсјетити се да је ЗАВНОБИХ-ом предсједавао тадашњи револуционар Војислав Ђедо Кецмановић.  Некад давно власти у Сарајеву сјетиле су се да на Кошевском брду /дио новоизграђеног града/ једној малој уличици од стотињак метара дужине дају име предсједника ЗАВНОБИХ-а, истакнутог интелектуалца и револуционара.

У прије ратној БиХ тадашње власти су мислиле да су се на тај начин одужиле Ђеди Кецмановићу. У току рата и тој, као и свим улицама у Сарајеву, промијенили су називе улица које су носиле српска имена. Исто то се десило и са поменутом улицом и то само зато што је Кецмановић био Србин. Сарајевским властима је то засметало и та улица се више не зове по првом предсједнику ЗАВНОБИХ-а. Данас та улица носи име Нусрета Шишића Деде, једног од оснивача и најзлогласнијег припадника муслиманских паравојних формација "Зелене беретке". Дакле, преко ноћи од Србина ђеде /Кецмановића/ - стигло се до Бошњака деде /Шишића/.

И поред свега реченог, напросто је зачуђујуће како Бошњаци свим средствима настоје да 25. новембар прогласе за тзв. државни празник. Јасно је о чему се овдје ради? На тај начин Бошњаци желе да докажу наводни континуитет "тисућљетњег" постојања Босне и Херцеговине што је потпуна неистина. Нема потребе даље се упуштати у било какве анализе, јер и овај апсурд апсурда све јасно говори. Остаје питање - шта им је сметао бивши револуционар.

Одговор је јасан. Сметао им је само зато што је био Србин, као и огромна вечина делегата на тој сједници у Мркоњић Граду, као што је, такође, опште познато да је највећи број Срба био у формацијама Брозових партизана.

Да закључим. 25. новембар никад неће бити празник који ће у БиХ са радошћу сви славити. Коме се слави нека слави.

Уосталом, могло би се поставити и питање, а шта је са АВНОЈ-ем? Одговор се зна и зна се се шта је било. Нема више Социјалистичке Федеративне Југославије. Нема ни петокраке. Петокраке нема ни на гробној плочи Јосипа Броза. Нема ништа од "некада". Остала је БиХ и она може и да опстане, али само у оквирима Дејтонског устава и овакве територијалне, политичке и уставно-правне устројености и организације.

У Републици Српској 25. новембар је обичан радни дан. У Српској је  21. новембра, обиљежен републички празник - Дан успостављања Општег оквирног споразума за мир у БиХ. Тај датум у ФБиХ није празнован.

НАПОМЕНА: 

Војислав Кецмановић Ђедо, рођен је 1881. године у Читлуку код Приједора. Гимназију је похађао у Сарајеву, Рељеву и Сремским Карловцима. Студирао је медицину од 1905. до 1911. године у Прагу где је и дипломирао.

Као љекар радио је у Тузли, одакле је за вријеме Балканског рата прешао у Србију и учествовао у њему као добровољац. Послије рата вратио се у Тузлу, а затим живио у Сарајеву.

У бањалучком велеиздајничком процесу осуђен је на пет година робије, коју је издржавао у Бања Луци и Зеници. Од 1918. године био је љекар у Бијељини. Био је председник културно-просветног друштва и читаонице „Филип Вишњић“ и истакнути културни радник.

Укључивши се у Народно-ослободилачку борбу, пребацио се јуна 1943. године на ослобођену територију. Исте године био је изабран за члана Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије и за предсједника ЗАВНОБиХ-а. Од 26. априла 1945. до новембра 1946. године био је предсједник Президијума Народне скупштине НР Босне и Херцеговине.

Умро је 25. марта 1961. године у Сарајеву.