ПИШЕ:
Славко Јовичић Славуј
Осванула
је Света неђеља
Скоро пола децембра је прошло. Јутро прохладно.
Мраз добро прошарао. На небу нигдје
облачка. Сунце се полако, онако стидљиво
помаља.
Прије
неки дан паде мало и снијега који се не
задржа ни цијели дан. Да не знам који је
датум врло тешко бих се орјентисао, јер само у једном дану промијене се четири
годишња доба.
Остало
је још само неколико дана до календарског
почетка зиме.
Календарског? Изгледа да
се нико више ни у календар не може
поуздати.
Могу само пензионери, јер већ
је прошло неколико дана од када су
примили пензије, а оне су скоро већ при
крају. Највећи дио отишао је за плаћање
режијских трошкова. А ту су пензионери
најодговорнији у извршавању својих
обавеза.
Међутим,
оне друге обавезе држава и друштво слабо
измирују према људима који су у трећем
добу живота, а њима је свега најпотребније.
Једино они по свему судећи никоме не
требају.
Тако је одлучила држава. А држава се увијек маћехински понашала према својим грађанима.
Да.
Сад су сви грађани, јер сељак је понижен и обесправљен. Мало ко води
рачуна о људима, уопште. Јер да води онда би у некој стратегији развоја
друштва сељак добио своје право мјесто. Ако ништа друго, онда бар због
непобитне чињенице, а чињенице су увијек биле једина истина, а истина је
ако не буде сељака неће бити ни грађана...
Држава
у којој нема богатих сељака нема ни
будућности.
Расписах
се у ово недјељно јутро, а кафа чека.
Скоро пола децембра је прошло.
Скоро пола децембра је прошло.