ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Много
тога се промијенило, али те промјене
нису од јуче. То траје деценијама, но
човјек то не примјети онда кад треба,
већ накнадно, много касније.
Јавна
сцена је чудо. Појављујеш се у медијима,
на јавним скуповима и великом броју
људи си интересантан, некима чак и
занимљив, као што си некима чак и одвратан
и антипатичан.
Не
бих улазио у разлоге ни оне, а ни ове, ма
ни у било које друге природе. Јер знам
одговоре, барем на нека питања, мада ме
више нико ни за шта и не пита. А некад,
некад је било свега и свачега и никад
није било без ничега.
Кажем
времена су се промијенила. Мијењају се
и људи, они највише. Не би ваљало да нема
тих промјена. Данас се о мени “брину”
они који ме уопште никада нису упознали.
Питају се они, али не питају мене, јер
ме и не знају – шта се десило са Славујем.
Главна
асоцијација је због чега сам политички
пропао? Питају се они, ничим изазвани,
што ме то нема, а било ме је, много пута
и превише и у јавности и у медијима.
Медији су били и остали главни фактор
нечијег експонирања. Бјелодано је
доказано да то експонирање креирају
уредници у медијским кућама по принципу
понуде и потражње и актуелних дешавања.
Додуше,
дође тако вријеме да све одједном утихне.
Све престане. Само још по неки душебрижник,
онако сам за себе, пита се шта се то
десило са мном? Не чудим се нити ме то
изненађује, Знао сам да ће доћи и ово
вријеме и дуго сам се за ово припремао
и потпуно спремно дочекао сам мирније
вријеме и мирнији живот.
Та
наводна брига дежурних душебрижника
произилази из ликовања због моје наводне
политичке пропасти. Исти ти, никада нису
водили рачуна о својој вјечитој пропасти,
јер су им домети били програмирани на
кратку амплитуду са занемарљивом
фреквенцијом таласа, али управо такви
мисле да је једини смисао живота у
сталним таласањима, а све због стравичних
анимозитета према неком другом, а вас
узимају само као колетаралну штету
политичког тектонског поремећаја, који
они никада неће схватити, а ни разумјети.
Овај
осврт нисам писао због њих, јер они то
никада неће схватити. Они заправо
схватају само понизност, извињења и
сличне удворничке дупелизачке опције.
Та област ми је страна, као и странци
душебрижници који се брину о мени. Нису
ни свјесни да праве кардиналну грешку
и замјену теза. Ваљда би им приоритет
трбао бити да се прво брину о себи, ако
се већ нису препустили животној стихији
очекујући да се цијели живот неко други
о њима брине ... Ако је тако, па нека тако
и остане.
Моја
опција никад није била да се бринем шта
други раде, а да при том једем свој хљеб,
насушни.
.gif)
