Има ли те још ... Има ли те тамо гдје те никад није било?

ПИШЕ СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Да ли ти то можеш? Ако можеш, онда ће ти заиста бити врло тешко. Не можеш увијек да пазиш шта ћеш и пред киме ћеш да кажеш, разумљиво за све, али не и за тебе. Не можеш да измјериш своје ријечи. Али барем можеш да водиш рачуна да их полако изговараш и да нигдје не журиш.

Имаш ли времена све полако да кажеш и можеш ли  сам себи да уведеш самоконтролу што ни у ком случају не значи и аутоцензуру. Осјети пулс оних пред којима говориш. Твој је свакако убрзан и не смијеш због тога да будеш нестрпљив и брзоплет.

Води рачуна да те на свакој изговореној реченици чекају само замке, а то они пред којима говориш једва и чекају. Скоро сваку твоју ријеч ће изокренути у своју корист и све ће учинити да цијелу ситуацију окрену против тебе самог.

Прогласићете те да си неспособан, те да само водиш бригу о сопственим ријечима и оне најбоље твоје ријечи и оно што си рекао, сасвим неоправдано, сами себи то ће присвојити. Све ће учинити да их прикажу као своје говоре и своје идеје. На крају крајева, извућиће закључак и рећи ће:  како се, наводно, свако могао тога сјетити и да то ионако није ништа посебно.

У самом финишу искористиће твоје ријечи да те униште и потпуно унизе и деградирају. Да те попљују и да те сатанизују. Да те демонизују. Велика је могућност да ће те, док се буду дичили твојим ријечима и идејама, истим њима и исмијавати. Ако стиснеш петљу да предложиш идеју, буди спреман и да сносиш посљедице најгоре врсте.

Мада је највећа и најтежа посљедица што си упао у такво друштво, које је унапријед знало како ће да те униште. Смисао је у томе, а не у било каквим варијацијама на познате теме. Са свим претходним дилемама требао си да рашчистиш прије него што си одлучио било шта да кажеш. Али речено се не повлачи.