Најмлађи
син Стефана Немање , великог српског
жупана, звао се Растко. Родио се 1169.
године и још од детињства је показивао
да је обдарен изванредним даровима. Кад
му је било 15 година, отац му одели један
крај у својој држави, где би се учио
управљању; а кад му је било 17 година,
родитељи су већ помишљали и да га жене,
мада је он већ почео мислити како да се
одвоји од света и оде у манастир, да се
посвети Богу.
Једном,
кад су га родитељи позвали у двор,
вероватно ради женидбе, дођу и неки
калуђери из Свете Горе, а међу њима је
био и један Рус. Растко се упозна с њим,
распита се како се живи у Светој Гори,
па кад је сазнао да је тамо управо онако
како је он желео, договоре се да заједно
иду у Свету Гору. Растко замоли родитеље
да га пусте у лов на јелене, па док је
био у лову у планини, искраде се од
друштва, и са духовником Светогорцем и
неколико верних слугу оде у Атон.
Изгубљеног
Растка нигде нису могли наћи, те се
коначно забринути родитељи досете да
је могао одбећи са оним Светогорцем.
Зато Немања отпреми једног војводу са
неколико војника у Свету Гору да му
врате сина, а у двору је за то време
владала велика туга и жалост. Војвода
похита што брже може и преко Солуна дође
у Свету Гору. Ту се стане распитивати
за Растка и дозна да је он у манастиру
светог Пантелејмона. Војвода пронађе
Растка и рече му да ће га вратити оцу
милом или силом, макар и везаног. Растко
се учини као да се покорава војводиној
наредби и задржа војводу до сутра, па
да се онда сви врате.
Увече Растко
замоли игумана да за војводу и пратњу
припреми добру вечеру, а после вечере
одоше у цркву на бдење. Богослужење је
било дуго, војвода и пратиоци уморни од
пута и мало припити од вина, те задремаше
у цркви. Растко се лагано искраде са
једним духовником, оде на високу
манастирску кулу, где га тај духовник
постриже и обуче у калуђерско одело.
Кад
се бдење заврши и Срби виде да нема
Растка, опасно се наљуте на игумана и
калуђере и ко зна шта би био да Растко
са куле не викну на војводу да се остави
кавге, јер је он ту и сутра ће се видети.
Срби се смире и поставе стражу око
куле.
Сутрадан зовне Растко војводу
и пратњу и покаже им се са куле у
калуђерском оделу. Кад га видеше
закалуђерена, војвода и нејгова пратња
бризну у плач. Но Растко их утеши, рекавши
им да је то воља Божја и спусти им са
куле своје световно одело и одстрижене
власи да однесу родитељима и увере их
да је он већ духовник, а уз то им преда
и својеручно писмо за родитеље. Војвода
се са пратњом врати у Србију.
Није дуго
прошло, а по Светој Гори се рашчује да
је син српског владара дошао да живи
међу испосницима, а свако је желео да
га види.
Растко је ступањем у монашки
ред добио име Сава. Протат свих светогорских
монаха, сазнавши ко је и чији је Сава,
премести га у највећи манастир Ватопед,
где је Сава произведен у јеромонаха.
Родитељи
пак Савини, дознавши шта је њихов син
урадио, дуго су га жалили и у знак жалости
црно одело носили, али су се на крају
помирили с тиме, верујући да је то Божја
воља. Немања се почне дописивати са
сином и с времена на време му је слао
много новаца, да не би ни у чему оскудевао.
Сава је све те новце делио манастирима
и пустињацима. Једном замоли свог игумана
да обиђе све манастире и пустињаке по
Светој Гори, и кад доби дозволу, обиђе
их све, идући бос. Када се вратио у
манастир Сава рече игуману да жели и он
да испашта у самоћи као што испаштају
испосници, али му игуман не дозволи.
Ипак, Сава се хранио само сувим хлебом
и водом, а врло ретко је кушао по мало
вина и зејтина. Сваку ноћ, до неко доба,
молио се Богу и метанисао, а уочи недеље,
проводио је на молитви док не огреје
сунце. Ишао је лако одевен и бос и зими
и лети, а од таквог ходања кожа на табанима
му је тако одебљала да је могао ићи по
најоштријем камењу. Сава је постао углед
свим калуђерима и испосницима светогорским.
После
неколико година и Савин отац, Стефан
Немања, се закалуђери у Студеници и дође
своме сину у Свету Гору.
До тада у
Светој Гори није било српског манастира.
Стефан Немања, који је у монаштву добио
име Симеон, пропутује са својим сином
сву Свету Гору, делећи милостињу
манастирима и испосницима, и том приликом
нађе једно згодно место где је био један
порушени манстир и измоли од грчког
цара одобрење да може манастир основати.
Цар им поклони земљу и изда хрисовуљу
којом њихову задужбину оглашава као
манастир првог реда - царску задужбину
- у наслеђе њиховим потомцима, и још им
придода и један свој манастир, Зиг. Тако
Сава са својим оцем, а уз помоћ тадашњег
српског жупана Стевана Првовенчаног ,
подиже Хиландар, огради га тврдим градом
и у граду подиже кулу као царски дом и
многе ћелије. Ту се Сава и Симеон
настанише, живеше и Богу молише. Није
прошло много времена, а Хиландару беше
природато четрнаест манастира и толико
земље да је две стотине калуђера могло
у њему живети. Но, Симеон је у Хиландару
живео само осам месеци, па умро.
У
Хиландару је Сава прикупио много побожних
и у богословској науци учених људи, да
се брину о духовној настави, те ускоро
Хиландар постаде као нека духовна
академија за све оне који су желели
добити више богословско образовање. Ту
је Сава саставио правила по којима се
имају владати калуђери и та су правила
позната под именом Типик светог Саве.
У Светој Гори написао је Сава и житије
свога оца, преподобног Симеона.
У
то време у Србији се десише озбиљни
догађаји. Вукан је устао на свога брата
Стевана Првовенчаног, отео му престо,
а земља је због рата и пустошења опустела,
те завладала велика глад. Стеван посла
писмо Сави у Свету Гору, и замоли га да
похита и дође у Србију, и донесе тело
очево, не били над мртвим очевим телом
измирио браћу. Сава пожури те крене у
Србију и понесе очево тело, које је потом
сахрањено у Студеници. Сави пође за
руком да измири браћу, и Стеван у знак
измирења, почне зидати цркву Жичу. За
то време Сава је већ био постао архимандрит.
Сава
је мислио да се одмах врати у Свету Гору,
али га догађаји задржаше, те се прилично
задржа у Србији. У то време, нападе на
српске земље бугарски властелин Стрез
и Сава оде нападачу да га наговори да
одустане од рата. Стрез није хтео ни да
чује те му Сава напослетку рече: "И
ми имамо коња и јунака, а Бог ће видети
ко је крив: ми или ти". Те ноћи Стрез
напрасно умре, и у обе војске, и српској
и бугарској, веровало се да га је Сава
уклео.
За
време свог боравка у Србији Сава је
настојао да се подижу цркве, уређивао
је службу у црквама, по угледу на службе
у Светој Гори, уводио је лепе обичаје,
а штетне искорењивао.
После тога Сава
се врати у Свету Гору, а одатле оде у
Никеју грчком цару Тодору Ласкару и
патријарху Манојлу, јер су у то време
Латини (крсташи) били заузели Цариград
и у њему владали. Сава им објасни да је
Србима тешко да долазе чак у Никеју ради
постављања епископа, већ их замоли да
они за Србију поставе архиепископа, а
да убудуће сами српски епископи бирају
архиепископа. Цар и патријарх прихвате
овај Савин предлог, али с тим да њега
произведу за
архиепископа. Сава се у
почетку опирао, али на крају пристаде,
јер је то била згодна прилика, и тако је
Сава успео да српска црква постане
аутокефална, тј. независна. Било је то
1219. године.
При повратку у Србију, Сава,
сада као архиепископ, сврати опет у
Свету Гору, још једном обиђе све манастире,
у сваком служећи, и производећи достојна
лица за свештенике и ђаконе. Растајући
се са тугом од своје омиљене Свете Горе,
он са собом поведе неколико својих
најбољих ученика, да их посвети за
епископе.
Дошавши у Србију, Сава, у
договору са Стеваном и властелом, раздели
Србију на дванаест епархија и установи
епископске столице, а за архиепископију
одреди Жичу. У свим овим епархијама
постави епископе, за протопопијате
протопопе; препише свима законске књиге
и упути их како да заводе ред. У овим
црквеним реформама, Сава је забранио
приношење крвних жртава у цркви и
светковине пред црквом, те свечаре
упутио у домове, створивши тако основу
за прослављање Крсног имена или Крсне
славе, како је то у уводу описано. Кад
је увео ред, Сава уочи Спасовдана , 1220.
године, сазове сабор код Жиче, па тад
троноше Жичу и свог брата, дотле великог
жупана Стевана, миропомаже и венча
краљевском круном. Тако Стеван поста
први краљ српски.
После свега овога,
крене Сава у "канонску визитацију"
по целој држави и свуда је учио, упућивао
и јеретике (богумиле) обраћао у православље.
После неког времена, крене на Србију
угарски краљ Андрија, са великом војском.
Сава оде к њему да га одговори од рата,
а краљ му рече: "Кад си светитељ, учини
какво чудо, па ћу ти поверовати и
послушати". Сава се помоли Богу, те
усред најжешће летње врућине паде крупан
град, од којег и угарска војска настрада;
и краљ видевши то чудо, врати се
натраг.
Пред смрт свога брата Стевана,
Сава је и њега замонашио и дао му монашко
име Симон , а пошто је Стевановог сина
Радослава поставио за краља, пожеле да
испуни соју давнашњу жељу. Зато се укрца
на лађу и отплови у Палестину, где је
походио сва света места. У повратку
свратио је у Свету Гору, па се врати у
Србију. После шест година подиже се буна
против краља Радослава. Сава окруни
краљевском круном брата му Владислава,
а Радослава закалуђери у Студеници,
наденувши му име Јован Монах.
Осетивши
да му се час смртни приближује, он одреди
које ће се ствари, мошти и дарови, које
је са собом из светих места носио, однети
у Студеницу, које у Жичу, а које остати
у Жичи, па једне ноћи мирно и тихо у
својој 67. години испусти своју светитељску
душу. Сахранише га у Трнову у цркви 40
мученика.
Свети Сава је умро 12.
јануара, и у црквеним књигама тога дана
се бележи и спомиње, али се спомен његов
чини -
27. јануара по новом календару.
