Пише: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Муслимански
дио руководства МУП-у БиХ исте вечери
знао је ко је и како починио злочин тог
1. марта 1992. године, када је на Башчаршији
убијен српски сват Никола Гардовић.
1. марта 1992. године око 18 часова, одмах послије убиства Николе Гардовића у МУП-у БиХ одржан је састанак на којем су са муслиманске стране били присутни тадашњи министар унутрашњих послова БиХ Алија Делимустафић, помоћник министра Јусуф Пушина, подсекретар у Државној безбједности БиХ Авдо Хебиб, а са српске стране замјеник министра Витомир Жепинић и тадашњи помоћник министра и начелник криминалистичке полиције Момчило Мандић. Био сам присутан и ја и још неколико припадника из ДБ-еа и МУП-а БиХ.
Хрватских представника који су радили у органима безбиједности БиХ није било, јер тај случај њих није ни интересовао.
На састанку су Жепинић и Мандић тражили да се блокира град и да се у најкраћем времену пронађу починиоци овог гнусног и како смо га ми Срби одмах назвали - терористичког акта.
Делимустафић је то обећао, али ништа није учињено да се то и уради. Тек послије мјесец дана, ми српски припадници МУП-а БиХ сазнали смо да је муслиманско руководство МУП-а БиХ одмах знало ко је и како убио свата, али није жељело ништа да учини тим поводом да се пронађе убица.
Послије овог састанка, сјећам се, Делимустафић је рекао да уколико се не ријеши ово убиство може доћи до хаоса у БиХ. Међутим, кадрови у МУП-у које је делегирала Странка демократске акције (СДА) учинили су све да се истрага спријечи. Било је очигледно да је у питању био добро испланиран сценарио и потпуна блокада српских кадрова у ДБ-еу и МУП-у БиХ.
Пошто ништа није учињено да се убице пронађу и ухвате, Срби су подигли барикаде у Сарајеву. Сутрадан је Странка демократске акције (СДА) организовала демонстрације и припремила демонстранте који су имали задатак да прођу кроз барикаде, све са циљем избијања већих нереда и у цијели хаос потпуно укључивање "Зелених беретки", које су само на папиру словиле као параполицијске формације.
Управо су припадници "Зелених беретки" са значкама регуларних формација МУП-а БиХ, односно пресвучени муслимански полицајци из снајпера са “Унисових” солитера пуцали у масу. Имали су за циљ да за то оптуже Србе.
Зато су одмах послије пуцњаве пронијели информацију да је пуцано из хотела “Холидеј ин” гдје су мислили да се у том тренутку у хотелу налазио Радован Караџић. Намјера је била да се он линчује, али тај план није успио.
Караџић у то вријеме није није био у хотелу.
У хотелу се затекло неколико људи из Караџићевог обезбјеђења који су ухапшени, злостављани и за мало ликвидирани. Муслимански стампедо и велика руља демонстраната рушила је све пред собом. Почела је пљачка бутика и продавница са најлуксузнијом робом и златара, као и хотелског инвентара. Опљачкана је и гаража хотела и покрадено је више од двадесетак најлуксузнијих аутомобила.
Стручњаци су касније утврдили да једна старија жена која је тог дана рањена никако није могла да буде погођена из “Холидеј ина”, већ једино из "Унисових" солитера које су Сарајлије звале “Момо и Узеир”. Због опструкције у истрази око убиства Николе Гардовића, дошло је до прве значајне подјеле у МУП-у БиХ, која је кулминирала потпуном подјелом, односно одвајањем српских кадрова.
Очигледно је да је ријеч о добро увјежбаном бошњачком сценарију, који је у наставку имао епилог - наставак крвавог грађанског рата у БиХ .
1. марта 1992. године око 18 часова, одмах послије убиства Николе Гардовића у МУП-у БиХ одржан је састанак на којем су са муслиманске стране били присутни тадашњи министар унутрашњих послова БиХ Алија Делимустафић, помоћник министра Јусуф Пушина, подсекретар у Државној безбједности БиХ Авдо Хебиб, а са српске стране замјеник министра Витомир Жепинић и тадашњи помоћник министра и начелник криминалистичке полиције Момчило Мандић. Био сам присутан и ја и још неколико припадника из ДБ-еа и МУП-а БиХ.
Хрватских представника који су радили у органима безбиједности БиХ није било, јер тај случај њих није ни интересовао.
На састанку су Жепинић и Мандић тражили да се блокира град и да се у најкраћем времену пронађу починиоци овог гнусног и како смо га ми Срби одмах назвали - терористичког акта.
Делимустафић је то обећао, али ништа није учињено да се то и уради. Тек послије мјесец дана, ми српски припадници МУП-а БиХ сазнали смо да је муслиманско руководство МУП-а БиХ одмах знало ко је и како убио свата, али није жељело ништа да учини тим поводом да се пронађе убица.
Послије овог састанка, сјећам се, Делимустафић је рекао да уколико се не ријеши ово убиство може доћи до хаоса у БиХ. Међутим, кадрови у МУП-у које је делегирала Странка демократске акције (СДА) учинили су све да се истрага спријечи. Било је очигледно да је у питању био добро испланиран сценарио и потпуна блокада српских кадрова у ДБ-еу и МУП-у БиХ.
Пошто ништа није учињено да се убице пронађу и ухвате, Срби су подигли барикаде у Сарајеву. Сутрадан је Странка демократске акције (СДА) организовала демонстрације и припремила демонстранте који су имали задатак да прођу кроз барикаде, све са циљем избијања већих нереда и у цијели хаос потпуно укључивање "Зелених беретки", које су само на папиру словиле као параполицијске формације.
Управо су припадници "Зелених беретки" са значкама регуларних формација МУП-а БиХ, односно пресвучени муслимански полицајци из снајпера са “Унисових” солитера пуцали у масу. Имали су за циљ да за то оптуже Србе.
Зато су одмах послије пуцњаве пронијели информацију да је пуцано из хотела “Холидеј ин” гдје су мислили да се у том тренутку у хотелу налазио Радован Караџић. Намјера је била да се он линчује, али тај план није успио.
Караџић у то вријеме није није био у хотелу.
У хотелу се затекло неколико људи из Караџићевог обезбјеђења који су ухапшени, злостављани и за мало ликвидирани. Муслимански стампедо и велика руља демонстраната рушила је све пред собом. Почела је пљачка бутика и продавница са најлуксузнијом робом и златара, као и хотелског инвентара. Опљачкана је и гаража хотела и покрадено је више од двадесетак најлуксузнијих аутомобила.
Стручњаци су касније утврдили да једна старија жена која је тог дана рањена никако није могла да буде погођена из “Холидеј ина”, већ једино из "Унисових" солитера које су Сарајлије звале “Момо и Узеир”. Због опструкције у истрази око убиства Николе Гардовића, дошло је до прве значајне подјеле у МУП-у БиХ, која је кулминирала потпуном подјелом, односно одвајањем српских кадрова.
Очигледно је да је ријеч о добро увјежбаном бошњачком сценарију, који је у наставку имао епилог - наставак крвавог грађанског рата у БиХ .
НАПОМЕНА:
За
убиство Николе Гардовића нико није
одговарао, иако је предратни сарајевски
криминалац Расим Делалић-Ћело касније
јавно признао да је убио Гардовића.
Кантонално тужилаштво у Сарајеву је тек почетком 2006. године покренуло судски процес против убице, али никада није окончан, јер је овај злочинац убијен 2008. године у Сарајеву.
Осим Делалића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, сина оснивача злогласних „Зелених беретки“ Емина Швракића.
Четврти нападач је Таиб Торлаковић, који је као и Ћело, након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву.
Делалић је одмах на почетку ратних сукоба у Сарајеву постао командант Девете муслиманске брдске бригаде такозване Армије БиХ, а од тадашњег предсједника такозваног Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића „за заслуге“ је добио на поклон пиштољ са посветом.
Кантонално тужилаштво у Сарајеву је тек почетком 2006. године покренуло судски процес против убице, али никада није окончан, јер је овај злочинац убијен 2008. године у Сарајеву.
Осим Делалића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, сина оснивача злогласних „Зелених беретки“ Емина Швракића.
Четврти нападач је Таиб Торлаковић, који је као и Ћело, након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву.
Делалић је одмах на почетку ратних сукоба у Сарајеву постао командант Девете муслиманске брдске бригаде такозване Армије БиХ, а од тадашњег предсједника такозваног Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића „за заслуге“ је добио на поклон пиштољ са посветом.
