Пише: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Срео сам много људи. Многе од њих сам и упознао. Много прича смо једни другима испричали. Ријетко која је почињала или се завршавала, а да у њој није поменута љубав, неријетко и мржња. Велика је разлика између та два појма или боље речено – између та два стања, стања духа, толеранције, (само)поштовања и потпуног безнађа.
Ма колико сами себе оптерећивали ситним, па и оним крупним људским бригама, пословима и проблемима, увијек се негдје у подсвијести или свијести, негдје у дубини душе крије нека стара рана са тешким ожиљцима тегобног живота. Увијек или у већини случајева појаве се свјетлосне сјенке љубави која побјеђује сваку усамљеност и самоизолованост, па на крају крајева и тугу и тешке ране из прошлости.
Није живот само музика, поезија, умјетност и свака друга божија благодет. Живот је и борба против усамљености и сваке врсте бола, страдања и патњи.
Чак шта више, много пута та бол и страдања нас чине узвишеним и ојачаним у способностима да осјећамо и да трпимо свакојаке патње. Чудноватно је, али и таква стања су природна и иманентна су само човјеку, па се и у томе могу наћи и неке љепоте. Јер, за све се побринула природа, па тако и сунчан и лијеп дан мора се догодити након облака, кише и суморних тренутака. Сва та природна дешавања само се пресликавају у стварни живот живих бића и створења, од Господа Бога створених као баланс страдања и недокучиве љепоте проткане љубављу коју једино пружа живот.
Дакле, од настанка свијета све је у равнотежи љепоте проживљених дана, коју лијепим чине управо они лоши и суморни дани људске свакодневице.
Само живот омеђен сваком врстом љубави има смисла и он се одвија као садржај у посуди која је омеђена зидовима како би дала смисао оној празнини унутра. Сличне ствари и једино упоредиве су и са људским срцем које зна да воли. Јер и сама љепота је значајна само ако се може упоредити са оним лошим стварима и нељепотом.
Љубав би требала бити круна живота сваког човјека. Требала би бити звијезда водиља око које се врти читав свијет нашег битисања. Љубав би требала бити једини садржај свега онога што чинимо или не чинимо док живимо и постојимо на овоземаљком свијету.
Зато живимо за љубав и са љубављу према ближњем свом, али и према другим људима, јер сваки егоизам није ништа друго већ потпуна искључивост и деградација смисла људског постојања.
И зато, и не само због тога - ЖИВЈЕЛА ЉУБАВ!
