ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Друштвена дилема или дилеме у стварности или можда свакодневица живљења у просјеку могућег.
Ко су они просјечни, а ко ванпросјечни? О исподпросјечнима сви знају све и о њима се брине статистика. Немам одговора на многа питања, јер ми се ништа не уклапа у шему онога што већ знам, мада много тога и не знам. Признајем.
Није могуће огрнути пончо и кренути на рад у фабрику кад нема ни понча, а сасвим је мали број фабрика у којима радници нешто раде. Упаде ми ово размишљање онако, право ни откуд, јер сваки успјех се мјери продуктивношћу, а свугдје око себе видим само назадовање и у многим областима пропадање. А кад се назадује, онда нема ни шансе да се напредује.
Како даље и куда?
Је ли рјешење ставити минђушу у уво или ставити пирсинг у пупак и прошетети се по отаџбини?! Исти еквивалент је у распону између оног што је могуће и оног што је немогуће. Кад је тако, а јесте, питали се ико више – а гдје ми је отаџбина? А отаџбине нема без села.
Знамо ли ми гдје нам је село и од тога треба почети. Села су уништена и зато и нема пророка, мада је у свом селу најлакше бити пророк. Али прошла су та времена.
Данас су сви напрасно постали европејци. Сви су у хаотичној журби да што прије стигну под скуте Европске уније. Сви су се укључили у “савремене трендове” и због те чињенице сви одскачу од свог интелекта. Бјежећи из једног /домаћег/ стања сви покушавају да стигну до неког благостања, не знајући да тако упадају у још горе сивило изопаћене Европе. Сви су слуђени колоритом боја и европским благостањем.
У Европи ипак не размишљају као ми и они су се осавременили. Они не контају да нас онако на кварно, извађеном тарабом из плота клепе по њушци. Они нас много брже и софтифицирано убијају разним савременим методама и пошастима, а ми ходамо као уштројени и поносно марширамо уз звуке наших маршева. Тумарамо тако од немила до недрага и никако да застанемо и да се одморимо и у међувремену пресаберемо.
"Звијезде Гранд продукције” разваљују и ничу као печурке послије кише. "Звијезде Пинка-а" су по истој матрици, али само контра "Гранд продукцији" и то по оној народној: "Нек' комшији цркне крава", јер за комшију свакако нико и не пита, а и не брине. Ријалити шоуу "Парови", упарени "од зла оца и још горе матере" су најновији домаћи производ, брендиран за домаћу употребу по потреби и по "глави становника", односно конзумената и ишчекивања ко ће кога да зајаши или да одалами онако из све снаге, прво по здравој памети, а онда и по њушци. Тако и "Змај од Шипова" забија шипове у омеђену међу распамећеног народа. Срећа је па из прошлог циклуса никога нисам запамтио, а и како бих кад нисам ништа ни пратио. А и да јесам, морао бих све да их заборавим, јер треба се само још мало стрпити и стићиће на десетине нових “звијезда”.
На сваком кораку се осјећа учмалост и апатија. Људи скоро да и не разговарају, јер немају о чему. Не знам о чему би народ и разговарао? О политици? Ма јок, а и што би кад су у политици сви лопови, а народ се плаши лопова. Остаје питање без одговора - да ли је овај народ заборавио да мисли? Нек' вода тече и нек' дани пролазе ...
