У сусрет празнику

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ 

Гдје журите? Знате ли гдје ћете? Успорите ритам, јер времена има доста, али мало има живота. Нервоза и гужве су постали основни начин сналажења у свакодневном хаосу, који све пред собом меље, а највише меље и раздире људске психе које су заробљене у свакодневној борби за опстанак.

Приближава се 1. Мај Празник рада. Више би му приличило да се зове Дан нерада. Јер, ово је ера нерада. Што је тако - многобројни су разлози.  

Лопови и такозвани бизнисмени на вријеме су се накрали у времену ратног вихора и послијератног мафијашког елдорада пустошења такозване друштвене имовине и предузећа, а заправо радило се о "Алајбеговој слами".

Двије је врсте радника "слављеника". 
Прво оних који су се рођачким везама ухљебили на "државне" јасле и оних радника који раде у производњи код (робо)власника предузећа и разно разних приватних фирми. 

Државни административци су пожурили са слављем и већ су се размилили широм свијета по најексклузивнијим дестинацијама и монденским оазама свакојаких задовољстава.

Они други и не размишљају о Првомајском уранку у комшилуку нити о колективном окупљању свих генерација, углавном на познатим излетиштима и у природном амбијенту. 

Метереолози су за празничне дане већ дали прогнозу времена, али нико не може да прогнозира колико има оних који заиста имају разлога било шта да славе, па самим тиме и 1. Мај.

Ипак, највише ће бити оних који ће “у кућној радиности” и у свакодневном амбијенту славити, а да ни сами неће знати разлог због којег и шта славе?  Поготово им неће  бити јасно шта ће радити кад прође празник и кад дође сутра, ако су већ имали прилику да су нешто радили јуче.

Политичари из највишег и најважнијег ранга ће разаслати своје честитке радничкој класи. Њима ће се придружити и синдикалне вође и "вођице", вођени стандардизираним честиткама још из времена некадашњег првог синдикалца заједничке државе која се некада звала СРФ Југославија – Мике Шпиљка. Ово “Шпиљак” увијек ме асоццирало на оно стварно: шупљикат – синдикат.

Но да не кварим радничко (не)задовољство, ево нећу даље. Само знам и у то сам сигуран да никоме нећу честитати Празник рада, јер нећу да ми она већа вечина оних који не раде почну све по списку да редају. 

Дакле, ипак ћу чекати хоће ли се тачном показати врерменска прогноза за 1. мај, јер ми је у овим сулудим временима то онако најинтересантније, поготово што знам да се против Бога и природе не може. 

Синдикална ружа у води