ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Јутарња
кафица са друштвом. Уобичајени скоро
свакодневни ритуали. Конобар исти. Нико
ништа не наручује. Зна он ко шта пије и
кад кога чиме треба да послужи. Јутро
освануло. Неуобичајено или нас је само
изненадило, јер смо и против своје воље
навикнути да гледамо снијег и да носимо
најтоплију зимску гардаробу. Да човјек
не зна да је април помислио би да се још
увијек налази у јануару.
Јутрос
је нешто посебно. Срео сам много познатих,
али и неких непознатих људи и код већине
сам примијетио ужасан недостатак
веселости на њиховим лицима. Осмијеха скоро да и нема. Изгубили су се или су само на тренутак ишчезли у суморној стварности свакодневног туробног живота.
Изгледа,
а то се на многима од њих и примијети да
се још нису ослободили мрачних и тамних
боја и блиједила које се накупљало
цијелу зиму, а које не може да се
трансформише у прољећни бљештави
колорит спектра боја обасјаних тако
жељеним сунчевим зрацима.
Људи
су опрхвани својим свакодневним бригама
и заогрнути су мрачним сликама из
суморног и тешког живота. Свој очај и
године тешког живота као да покушавају
да склоне из својих нејасних погледа,
али не полази им то за руком. Превише је
неправде сакривено у њиховим напаћеним
душама. Види се то. Осјети се то. То се
најбоље може закључити из скоро истих
прича, као да су све скинуте са једне
матрице туробног живота. Невеселе приче
се сливају са свих страна и као капи
воде стапају се у заглушујући водопад
који одјекује у ушним дупљама.
Превише
је умора на лицима обичних људи и само
још палчеви којима неки врте на столу дају
наду да се обнавља живот у својим
цикличним круговима и по оној народној:
“Доћи ће бољи и срећнији дани”.
Биће боље.
Биће боље.
Има
наде, има. Сутра је најрадоснији хришћански
празник који Христовим васкрсењем
оставља иза себе смрт и многе недаће
обичног човјека.
Мора
се даље и само напријед. Живот је рођењем и дарован и дат да се живи.
ХРИСТОС
ВАСКРСЕ!
ВАИСТИНУ
ВАСКРСЕ!
