ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Никад
не ћутим. Не знам и зашто бих ћутао? Увијек имам нешто да кажем, барем
тако мислим. Још један је разлог зашто не ћутим. Не желим да ријечи буду
заборављене, па макар се радило само о тренутку ћутања.
Постоје
и друга чула која подгријавају друге и другачије осјећаје. Испред мене
је простор за покрете и плес, али шта вриједи кад немам партнерку са
којом бих заплесао и чију бих равнотежу њежно одржавао, правећи милион
комбинација у глави о њој и њеној блискости. Но, то су само снови.
Сањати није кажњиво. Мада сам довољно већ кажњен њеним изостанком из
стварног постојања. Такву сам је створио у машти и себе сам оптеретио
тражећи је, а она и не постоји.
Не
могу сам да се вртим, јер ћу изгубити осјећај за равнотежу и за
количину постојећег емотивног стања, а то није добро. Јер од превеликог
окретања постоји велика могућност и да паднем. Бјелодано је и познато
даје сваки пад тешко стање, поготово ако се оклијева са устајањем. Знам
то од раније. Знам из искуства. Знам да настају још већи проблеми ако
се након пада брзо не подигнем и не усправим.
Музика
би требало свему да даје смисао. Али није тако, јер не могу у исто
вријеме и да плешем и да слушам музику, али и да ћутим. Једноставно не
могу. Не постоји начин да се ухватим чисте истине и да се вратим у
стабилно стање, а и како бих кад немам ни за шта да се ухватим. Само ми
се чинило да сам био близу стабилног ослонца и да ми је тај ослонац био
на дохват руку.
Психологија
масе ме спутава у настојању да емоцијама дам простор, мада та снага у
мени стално провоцира нова узбуђења која се стапају у јединство дивљења и
усхићења.
Тако
сам себе заваравам, заваравам таквим стањем. Нема ње, а не знам шта би
се десило да сам ћутао? Било како било нисам могао да ћутим.
