ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
ДУБИНА И ВИСИНА, БЕЗ ШИРИНЕ И ДУЖИНЕ
Покушавам
погледом да пробијем дубину, али не иде,
не иде то. Неистражена дубина и висина
ме привлаче, али шта то вриједи кад не
могу ни доле, а ни горе. Доле ми се никако
не иде, а горе? Е па летио бих, али немам
крила.
Тишина је и доле и горе.
Радо
бих или најрадије бих покушао да опишем
тишину? Али како? Ни
то ми не полази за руком.
Било
шта да урадим морао бих прво
да ућутим, али једноставно ни
то
не знам. Да се не схвати погрешно – не
причам ни сам са собом, јер никада и
нисам сам. Увијек има неко поред мене и
неко ко је са мном. Јер, човјек је
друштвено, а не самоизоловано биће.
Још мање треба бити отуђено биће.
Шутњом
се ништа не може казати! Јер, неке ствари
без појашњења ионако се не разумију, па
и кад се изговоре. Јер,
како било ко може да зна
шта неко
други
мисли, ако шути!? Не, не зна. И ко год каже
да зна, па био то он или била она, они
лажу!
Таквим
стварима и појавама људи су престали и
да се чуде. Остају питања – да ли је то
нормално? Да ли је то стварно?
Свака
шутња је застрашујућа и нико не би требао
да дозволи да га шутња загрли и да га
држи окованог у неприродном стању. Јер
људи не смију бити само посматрачи као
у некој позоришној представи гдје се
тражи тишина.
Не, нећу више ни да покушавам да пишем и да било шта објашњавам. Шта да објасним? Ништа. Али нећу ни да ћутим. Одох и кога првог сретнем, ма има да вриснем и то то толико гласно да ме сви чују, јер нећу да шутим!
