Пођимо заједно, један је живот

 

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Гдје смо оно стали? 
Често чујем то питање.

То се питају они који, заправо нигдје нису ни кренули. Јер њима је најбоље да тапкају у мјесту и да се нигдје не помјерају са мјеста, поготово ако су се ко зна како и на који начин ухљебили у какву дуготрајну фотељу. А фотеље нема без функције. Све је, дакле, повезано и спојено као у физици – системом “спојених посуда”.

Срећа је па постоје пријатељи и они ће ти увијек казати да водиш рачуна о себи и да прво “себе даш себи”.

Они други ће учинити максимум да од тебе узму све, па на крају карајева и да узму тебе самога, мада би им и то било мало. Јер од “мало” нико нема користи.

Твоји пријатељи и непријатељи око овога никада се неће договорити. А и не могу, јер пријатељи и непријатељи се и не договарају. Они се међусобно уништавају.

Не могу људи вјечно да живе овоземаљске животе, али било би најважније да и тај један живот живе сад и у овом времену.

Ничији нисам непријатељ, а пријатељ могу бити свима који ме за пријатеља желе и који мисле да им моје пријатељство нешто значи. Мени пријатељства мојих пријатеља значе много.

Људи не броје, али сви ми живимо девет живота. Проблем је у томе што многи никад неће схватити да је управо ово девети живот. Претходних осам живота некоме другом су припадали.

Све, па и цијели живот људи носе у памћењу и у глави. Не слажем се са онима који кажу да се то носи и у срцу. Срце је само орган за пумпање крви и пјесничка метафора за љубав. Не замјерам пијаним пјесницима који су некад давно и ко зна зашто срце ставили у први план.

Памет и разум су све. Од памети све полази или се са лудошћу све завршава.

Да се вратим на питање са почетка. “Гдје смо оно стали”.

Нисам стао. Нећу да стојим.

Одох!

А вас, драги моји пријатељи позивам да кренемо заједно. Позивам вас да пођемо истим путем, путем дружења и међусобне пријатељске љубави.

Пођимо заједно уз Божији благослов.