Лоповлуку нигдје краја нема ... Краде ко и кад стигне. Лопови се "размножавају" као кишне глисте.

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Да ли је могуће постичи бар једну од двије ствари које су битне за живот. Прва је како у свему, односно у овој свјетској параноји остати нормалан, а друга је како остати поштен? Не вјерујем да је могуће обје ствари одједном постичи и тако водити живот.

Да би се остварило бар нешто за почетак била би потребна мотивисаност и инспирација и то одмах. Требало би да се човјек трансформише у оно што није, а заправо би требало да буде. Но како то и урадити кад је врло тешко уздичи се изнад летаргичног стања и друштвене охолости у којој нико не брине о човјеку.

Дакле, мотивација је само парадигма у хаосу безнађа у којем најбоље пролазе лопови „на мах“. А то значи – до чега год дођу, а знају да је туђе – то одмах треба и мазнути. Степен ризика је у великом распону и то од нуле, па до прихватљивог процента од око 5о одсто да ће у нечасним радњама неко бити и ухваћен што не значи да ће на крају бити и осуђен.

У нека стара времена то би се могло назвати лоповлуком. Данас се то зове - отуђивање. Међутим, методе су исте и јасно су дефинисане у присвајању туђег рада, труда и енергије као личне и извлачење користи преко туђе грбаче. У архаичном сленгу то би се могло свести на свима јасну дефиницију пљачкашког стања: „Ко је шта јамио – јамио је“! И тиме се затвра круг, али не затварају се и лопови и то је суштина стварности.

Давно је славни Томас Едисон рекао: „Сви краду у трговини и индустрији. И сам сам много украо. Али ја знам како да крадем“.

Новокомпоновани бизнисмени и лопови, па и политичка мафија је, изгледа, имала на уму Едисонове ријечи и то их је охрабрило да што више и више краду. Не треба очекивати да ће неке од ових ријечи код одређених група повлашћених лопова изазвати било какав осјећај одговорности. 

Одговорност. Од одговорности нема ништа или боље речено она не постоји, јер не постоји ни образ код оних који би осјећали нелагоду, срамоту, стид или покајање што су стални, а не дописни чланови мафијашког естаблишмента. Има ли неко коме то данас није јасно да живимо у свијету у којем се вриједности и људска достигнућа афирмишу што већим лоповлуком и банковним контом обезбијеђеним мафијашким активностима.

Но и поред свега човјек би требао остати привржен себи и својим циљевима које ће сопственом памећу, радом и упорношћу моћи и да оствари. Јер, ипак, само поштење је начин да се личном мотивацијом обезбиједе потребни предуслови и полет који би требао сваког човјека да вуче напријед и да га гура на путу просперитета. Дугорочно гледано, кад и до када.