На данашњи дан ... Заборављене српске јунакиње које није могуће наћи ниуједном другом народу.

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Памтимо ли ми ишта? Знамо ли ми за многе несреће нашег рода из наше, у многим периодима трагичне прошлости.

Хоће ли икада неки сценариста написати сценариј о људским вриједностима које немају цијену.

Хоће ли икада неки режисер снимити филм за који му не треба много времена, а сценариј је написао сам живот, а историја само потврдила.

То су само питања на која неко мора дати одговоре или је можда много лагодније куповати турске серије и удобно из фотеље бринути о великом "љубавнику" Сулејману Величанственом.

Колико ће још проћи деценија или можда вијекова па да схватимо сву српску наивност и неразумност, као и небригу за нашом историјом. Много тога је склоњено и заборављено. Заборавили смо сами себе, нажалост.

На велику срамоту људске вриједности су постале лоповлук, похлепа, грамзивост и све пошасти такозваног модернистичког времена и свијета.
Хоће ли нас икада из сна пренути лелек Српкиња-хероина које нас из Царства небеског опомињу на погрешан пут којим срљамо, јер уопште и не знамо куда идемо. Тумарамо од немила до недрага.

И на крају о самом догађају. Зашто на крају.

Једноставно што се крај најдуже памти.

5. октобра 1812. године, прије нешто више од два вијека, у селу Скела код Обреновца, 50 српских дјевојака и жена, бјежећи пред Турцима који су жељели да их обешчасте, скочиле су у ријеку Саву, држећи се за руке и све су се удавиле али су сачувале свој образ и достојанство.

 Нека њихова жртва буде наук новим генерацијама да Србин зна и за нешто скупље од главе! Зна, али слабо памти. Амнезија постаје укорјењена српска болест. 

Вријеме је за оздрављење.

Ако нам још има лијека и ако већ није прекасно да се почнемо будити из дубоке коме у којој деценијама као народ само вегетирамо.