ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Памтимо ли ми ишта?
Знамо ли ми за многе несреће нашег рода из наше, у многим периодима трагичне
прошлости.
Хоће ли икада неки
сценариста написати сценариј о људским вриједностима које немају цијену.
Хоће ли икада неки режисер снимити филм за који му не треба много времена, а сценариј је написао сам живот, а историја само потврдила.
То су само питања на
која неко мора дати одговоре или је можда много лагодније куповати турске
серије и удобно из фотеље бринути о великом "љубавнику" Сулејману
Величанственом.
Колико ће још проћи
деценија или можда вијекова па да схватимо сву српску наивност и неразумност,
као и небригу за нашом историјом. Много тога је склоњено и заборављено.
Заборавили смо сами себе, нажалост.
На велику срамоту људске
вриједности су постале лоповлук, похлепа, грамзивост и све пошасти такозваног
модернистичког времена и свијета.
Хоће ли нас икада из сна пренути лелек Српкиња-хероина које нас из Царства небеског опомињу на погрешан пут којим срљамо, јер уопште и не знамо куда идемо. Тумарамо од немила до недрага.
Хоће ли нас икада из сна пренути лелек Српкиња-хероина које нас из Царства небеског опомињу на погрешан пут којим срљамо, јер уопште и не знамо куда идемо. Тумарамо од немила до недрага.
И на крају о самом догађају. Зашто на крају.
Једноставно што се
крај најдуже памти.
5. октобра 1812. године, прије нешто више од
два вијека, у селу Скела код Обреновца, 50 српских дјевојака и жена, бјежећи
пред Турцима који су жељели да их обешчасте, скочиле су у ријеку Саву, држећи
се за руке и све су се удавиле али су сачувале свој образ и достојанство.
Нека њихова жртва буде наук новим генерацијама да Србин зна и за нешто скупље од главе! Зна, али слабо памти. Амнезија постаје укорјењена српска болест.
Вријеме је за оздрављење.
Нека њихова жртва буде наук новим генерацијама да Србин зна и за нешто скупље од главе! Зна, али слабо памти. Амнезија постаје укорјењена српска болест.
Вријеме је за оздрављење.