ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ ... Цртица из свакодневице ... Из сваког тунела постоји излаз ....

 Пролазио сам кроз разне тунеле. Кроз неке возом, а већином аутомобилом. Много пута сам и волан држао у рукама, али сам често био и сувозач. Никад се нисам задржавао у тунелима. Срећом није ни било разлога. У тунелима нема шта да се види јер су у већини случајева неосвијетљени. И тамо гдје има свјетла половина сијалица су прегорјеле. 

Сасвим је свеједно да ли си или ниси задовољан својим животом, ипак мораш проћи кроз неки тунел. Животни је најнеизвјеснији.

У тунелу ти ништа друго не пада на ум осим оне свјетлости коју угледаш кад си близу или кад си на самом излазу из тунела. Кад изађеш из тунела негасиш свјетла на фаровима и настављаш даље. Некад на улазу у тунел на табли прочиташ дужину тунела, али чим уђеш у тунел по аутоматизму заборавиш бројеве. Не знам што би било ко и памтио оно што му не треба. У току путовања  неопходна је пуна концентрација на вожњу и на све оно што долази у сусрет из другог смјера .

Изађох из тунела и „упадох“ у стварност која ме окружује. Јер, ако си гладан нећеш јести у тунелу. Размишљам гдје свратити и к'о човјек мало предахнути и одморити се. Кад јест' врага. 

Улазим у најближи ресторан, а њих има као печурки послије кише. Има их на сваком кораку дужином цијелог пута. Налазим слободан сто и сједам. Долази конобар којег слабије чујем због велике расправе за оближњим столом. Траје жестока галама. Неки би одмах у Европу, неки би само са Русијом без Европе. У полемику упада трећи сабесједник и гласом надјачава остале и каже да смо зависни и од једних и од других, али ипак мало више од Европе.

Но, расправа се враћа на почетак и жестоку полемику о томе ко је покрао паре од донација које су биле намијењене за изградњу болнице у чијем склопу је требало бити и породилиште. Разум никако да превлада, а и како би кад један од њих аргументима оспорава потребу за изградњом породилишта. Вели он да је то бацање пара, јер би породилиште зјапило празно, а и беспотребно би се плаћало силно медицинско и друго особље које би се ту запослило. 
Наставља и даје подробније  податке о непотребном породилишту. 
То образлаже чињеницом да су свадбе врло ријетке, а самим тиме и да се рађа мали број дјеце.

Из минута у минут се мијењало расположење за сусједним столом. Након бурне расправе која је била на ивици свађе поче и пјесма, јер ваљда само сити људи могу и да пјевају. Оставих друштво у свом свијету да живе животе онакко како најбоље знају и умију. У животу треба проћи кроз још много тунела ...