ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Хоћемо ли запјевати брате? Само
задовољни и сити људи могу и да пјевају. Међутим, моја „ситост“ због много чега
је дијаметрална у односу на многе ствари које ме окружују. Сит сам свих
оних „малих и великих“ људи и „наших“, али и њихових. И „наши“ и њихови су
увијек ту у близини, на дохват су руке. Али, мало ко од њих ће ти пружити руку
искреног поздрава. О пруженој руци кад си у невољи не треба ни размишљати.
Свуда, на изглед, као да влада нека
чудна сила. Опака сила која меље све пред собом и која спутава сваку иоле
разумну идеју. Додуше, у питању је сила која прави непремостиви бедем отуђења.
Треба имати на уму чињеницу и уозбиљити ствари, јер ма колико да су широка
човјечија леђа она су ипак мала за бројне мотке оних који једва чекају да сав
свој бијес искале на недужним људима. Људи могу много тога да истрпе, али није
добро ако се на то и навикну. Са усуканим куковима и са уморном савјешћу не иде
се на пут.
Не може човјек од свог ништа да
свима даје и да свима буде добро. Свака хуманост је добро дошла, али ниједан
човјек није добротворна организација. Свјетски поредак никоме не нуди рај на
земљи. Општа глобализација ствара цивилизацијски напредак, али и уништава мале
и немоћне народе и сву њихову вјековну традицију, па на крају крајева и њих
саме.
Свјетски трендови ми не иду на руку. Добро знам да без
лобирања и лобистичких група ни у чему нема напредовања и зато сам из
сусједства ангажовао баба Милеву да лобира за моје интересе. За своје услуге
баба ништа не тражи, ма неће ни кафу да попије, јер каже да јој је то ионако успут и да је то свакако у склопу њених дневних активности. А што јест'
јест', баба је више него активна. Може се рећи да је чак и утицајна.
Дакле, сад имамо све. Пут нам је
трасиран према Европи и то без заобилазница. Па да кренемо? Али, ипак је боље да
још мало сачекамо, јер нама се не жури. Заправо, никад нам се није ни журило.
Нас је опаметила народна пословица: „Онај ко је журио врат је сломио“! Не дао
Бог да се то и деси. Усправно се било гдје тешко стиже. Ипак, нама требају
савитљиви и здрави вратови, јер како би се иначе сагињали пред бјелосвјетским
олошем ако нам нису здрави вратови.
Европо – сачекај нас још мало. Нама
се нигдје не жури. Поготово немамо намјеру да се у журби са вама хватамо у коло, јер је очито да су многи који су у Бриселу почели да играју
сами за себе ...
