ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Ни ријеч ПОВОДОМ НЕКАДАШЊЕГ ДАНА РЕПУБЛИКЕ БИВШЕ СФР ЈУГОСЛАВИЈЕ!
Има људи који су
задовољни, али истовремено који нису и срећни. Јер задовољство се може
примијетити код људи, док то не важи и за људску срећу. У великим кризама, а
поготово економским, велики број људи тражи утјеху у једној реченици:
“Добро је, не пуца се
и нема рата”!
Памте људи многе
страхоте и велики је број ожалошћених породица које и дан данас трагају за
својим најближим члановима којих више нема међу живима. Сви они и даље
страхују да њихови најближи не буду поново убијени. Али туга и неспокој убијају
живе који никада неће наћи смирај у својим душама, јер не могу да пронађу своје
најмилије чије душе лебде изнад свих нас живих.
Тешко се долази до
националне свијести једног народа, јер је његов колективни организам раскомадан
у парампарчад, која се тешко или никада више не могу спојити у некадашњу
цјелину. А без цјелине нема ни организма, па тако нема ни јединства народа.
И превише је, а још
увијек је недовољно подигнтих споменика најхрабријим и највећим синовима које
су породиле српске мајке.
Сам Драги Бог зна
зашто је то тако? Знају и људи, али неки нељуди у властима су засјели у
кормила флоте лађа, које без мотора и горива, односно без јарбола плутају
широким морским пространствима. Ти авантуристи никада неће моћи видјети обалу
спаса на хоризонту бескрајног лутања.
