ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Као и сваки добар српски домаћин пожељећу вам добар дан, наравно уз подневну кафу.
Прође
и 1. април, а ми још увијек не знамо ко се и даље шали, а нити ко се
уозбиљио. Или боље речено, не зна се је ли дошло вријеме за максималну
озбиљност или је ипак многима и даље стало до шала и смијеха.
Мудровање
би требало да буде скуп свих тема које се свакоднево нуде и које се
налазе на "менију" сваког човјека, па ко воли нек' и изволи.
Ипак, мислим да се тешко одлучити за неку посебност, јер живимо у времену
када је све актуелно и ништа није важно, а опет све нам је толико
познато (све што се дешава око нас), па би стога било просто непристојно да о свему не
дамо и неко наше виђење и гледање на стварност.
Додуше,
то зависи из којег угла гледамо исте или сличне ствари и зависи од наше
перцепције и умијећа могућег, поготово у разним сферама и областима
живота, које нам се на почетку чине недодирљивим и немогућим. На том
путу тражења рјешења и тумарања и тамо и 'вамо, ми се увијек "укопамо" у
простор ограничених домета и ту се ушанчимо у свакодневну стерилност и
битишемо у летаргији безнађа. Поставља се питање - до када? Одговор је -
до унедоглед!
Међутим, тако не би требало да буде. Јер мора се даље и мора се само напријед,
мада је пут непознат и препун изазова. А кад то није било у историји
човјечанства? Било је увијек и биће заувијек.
Крећемо ... Идемо даље ... Идемо само напријед!
