ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Вјерујући народ и хришћанско васкрсње
- васкрсење православља и светосавља
Ни у дане највећег хришћанског празника Васкрса неки нису мировали. Заправо, нису престајали са увредама које су долазиле, како од стране оних чији Васкрс није празник и чија је вјероисповијест другачија, тако и од оних унутар једне религије, па наравно и унутар исте вјероисповијести.
На питање да ли је ово вријеме када се људи осјећају увријеђеним и онда кад то заиста нису, што се мене тиче, остаће без одговора. Јер заиста не знам одговор.
Скоро
да се ништа не може казати или нешто написати, а да се неко, дакле онај
други не нађе повријеђен. Вријеме је такво као да постоје дежурни
узбуњивачи широких народних маса и само је у почетку важно са неким се
не сложити и ако је икако могуће бити бржи у клеветама и то пустити у
етер и “Радио Милева” ће то одаслати на све стране свијета.
Мало
је оних који прихватају различитости међу људима у многим сферама
друштва, а те разлике постоје и да их не набрајам, нема потребе. Некад
давно или ко зна кад, али датира то још из Брозовог времена, неко му је
дотурио папирић на којем је писало да су наше разлике наше богатство!?
Каква хипокризија и лупетање по менталним склоповима нормалног човјека.
Да је тако, па не би у силним разликама прошла два миленија и у сталним
сукобима цивилизација и у сиромаштву, прво духовном, па онда и у
материјалном, без којег је незамислив опстанак друштвене заједнице у
цјелини.
Једноставно,
запали смо у нео-квази толентаризам који се пропагира само да би се
људи привољели вечини. Посљедица таквог пута је једноумље, а оно никада
никоме доброг није донијело. Више него опасни су они који оспоравањем
слободе говора и изражавања покушавају да заштите и да очувају мир.
Међутим, мир се чува тако што се самопоштовањем бране други људи. Требала би се напустити пракса да је за све недаће овог свијета неко други крив. Али такође треба знати да то није могуће! И баш због тога и све тако вртимо се у зачараном Врзином колу из којег се не види излаз.
Најгори
су они који стално говоре да има наде. То говоре они који су се разним
лоповлуцима енормно обогатили и који својим безобразлуцима и цинизмом
позивају напаћени народ на стрпљење и на толеранцију до неког бољег
сутра. А таквим лопужама је најважније да им је добро данас и надају се
да ће се тако наставити и сутра.
Данас
је четврти дан по Васкрсу и не би било добро да наставим овако, а још
горе би било да ућутим и да ништа не кажем. Најважније је да не гријешим
душу, а знам да не чиним никакав гријех, јер и Богу је драга свака
милост, а народу је кроз његово постојање и трајање увијек била на
услузи Божија милост и безгранична љубав према човјеку.
