Пише: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
ДУБИНА И ВИСИНА,
БЕЗ ШИРИНЕ И ДУЖИНЕ!
Хајде да се разговарамо, па можда ћемо се и договорити. Ако то није
могуће хајде бар да покушамо. Можда на крају можемо чак и да успијемо. Ево, први ћу да кренем ...
Покушавам погледом да
пробијем дубину, али не иде, не иде то. Неистражена дубина и висина ме
привлаче, али шта то вриједи кад не могу ни доле, а ни горе. Доле ми се никако
не иде, а горе? Е па летио бих, али немам крила.
Тишина је и доле и
горе. Покушавам да разбијем тишину и да започнемо
комуникацију.
Радо бих или најрадије
бих покушао да опишем тишину? Али како? То ми
ипак не полази за руком.
Додуше, било шта да урадим
морао бих прво да ућутим, али једноставно ни то не знам. Да се
не схвати погрешно – не причам ни сам са собом, јер никада и нисам сам. Увијек
има неко поред мене и неко ко је са мном. Јер, човјек је друштвено, а не
самоизоловано биће. Још мање треба бити отуђено биће.
Шутњом се ништа не
може казати! Јер, неке ствари без појашњења ионако се не разумију, па и кад се
изговоре. Јер, како било ко може да зна шта неко други
мисли, ако шути!? Не, не зна. И ко год каже да зна, па био то он или била она,
они лажу!
Таквим стварима и
појавама људи су престали и да се чуде. Остају питања – да ли је то нормално?
Да ли је то стварно?
Свака шутња је
застрашујућа и нико не би требао да дозволи да га шутња загрли и да га држи
окованог у неприродном стању. Јер људи не смију бити само посматрачи као у
некој позоришној представи гдје се тражи тишина.
Хајде онда за почетак бар да покушамо да разговарамо, па можда се и договоримо.
