Рођен у Јерусалиму од оца хришћанина и мајке незнабошке. Најпре
му беше име Неаније. По смрти очевој мајка васпита сина потпуно у духу римског
идолопоклонства. Кад одрасте Неаније, виде га једном цар Диоклецијан и одмах га
толико заволи да га узе у свој двор на војничку службу. Када овај злочестиви
цар поче гонити хришћане, он одреди Неанија да с једним одредом војске иде у
Александрију и затре тамо хришћане. Но на том путу деси се Неанију нешто слично
као негда и Савлу.
Утрећи час ноћи би јак
земљотрес и у том јави му се Господ и чу се глас: „Неаније, камо идеш, и на
кога устајеш?“ у великом страху упита Неаније: „ко си ти, Господе? Не могу да
те познам.“ У том се показа у ваздуху пресветао крст, као од кристала, и од
крста дође глас: „Ја сам Исус распети Син Божји“. И још му Господ рече: „овим
знамењем које си видео побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом“. Тај
доживљај потпуно је обрнуо и променио живот војводе Неанија. Он даде направити
онакав крст какав је видео, и место да пође против хришћана он крете с војском
против Агарјана, који удараху на Јерусалим.
Као победилац он уђе у
Јерусалим и објави мајци да је он хришћанин. Изведен пред судију, он скиде са
себе појас војводски и мач, и баци пред судију, показавши тиме, да је он само
војник Христа Цара. После великих мучења бачен у тамницу, где му се јави опет
Господ Христос, који га и крсти и надеде му име Прокопије.
Једног дана дођоше му
на тамнички прозор 12 жена и рекоше му: „и ми смо слушкиње Христове.“ Оптужене
за ово оне беху бачене у исту тамницу, где их Св. Прокопије учаше вери
Христовој а нарочито томе како ће примити венац мученички.
Зато се у чину венчања
брачних помиње Св. Прокопије, поред боговенчаног цара Константина и Јелене. Тих
12 жена бише по том страшно мучене. Гледајући њихове муке и храброст мајка
Прокопијева такође поверова у Христа, те свих 13 буду погубљене. Када Св. Прокопије
би изведен на губилиште он диже руке према истоку и помоли се Богу за све бедне
и невољне, сироте и удове, а нарочито за Цркву Свету, да узрасте и распростре
се и да Православље сија до скончања времена.
И би му с неба јављено
да је услишана молитва његова, после чега он радосно простре главу своју под
мач, и оде Господу своме у вечну радост. Чесно пострада Св. Прокопије у
Кесарији Палестинској и увенча се венцем бесмртне славе 8. јула 303 год.
Мошти Светог Прокопија донете су из Ниша у Прокупље 1386. непосредно уочи битке
на Плочнику.
– Кивот светог ратника је спасаван од турске инвазије, али је вероватно имао
и функцију „заветног ковчега“ који је требао да помогне српској војсци. То је
био морални подстрек ратницима кнеза Лазара, који су тешко поразили Муратову
војску у бици на Плочнику код Прокупља.
