субота, 06. август 2016.

Да се не заборави! ... Шта су за нас Србе Пребиловци ... ПРЕБИЛОВЦИ 1991. године ... Трајни трагови у мојој души и сјећању ...

 ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

4. август 1991. године. Сунце упекло. Пржи. Све "гори". Неколико дана прије светог догађаја правимо план дочека Његове светости патријарха Павла у мученичком мјесту страдања Срба у Пребиловцима. 

У неколико наврата се договарам са Мирославом Радовановићем, тадашњим портпаролом Српске демократске странке и министром за културу и образовање у Скупштини Града Сарајева. Разговарамо о програму и протоколу боравка Његове светости у Пребиловцима.

Разговарамо о свим детаљима доласка и посјете Његове светости патријарха Павла мученичком мјесту страдања Срба у Пребиловцима. Сјећам се да је прва варијанта била да Његова светост допутује авионом на Мостарски или на Сарајевски аеродром и да за наставак пута користи аутомобил. Али, Његова светост Павле није то прихватио и из Београда у Мостар допутовао је возом.

Са још неколико колега у Мостар сам стигао неколико сати раније. Распитивао сам се о времену доласка воза. Воз је каснио што је било уобичајено на жељезници. 

Са разгласа најављују долазак воза. Зове ме Мирослав Радовановић који је заједно са представницима Организационог одбора Срба у Пребиловцима задужен за дочек Његове светости. Мирче /тако сам га звао/ пита ме какве су моје процјене о тренутној безбједности на самој жељежничкој станици у Мостару, а поготово у Пребиловцима. 

Кажем му - ништа неуобичајено, јер се и у ваздуху осјећао распад бивше Југославије. У Хрватској се на великом подручју водио рат. Све кипти од надолазеће ратне катаклизме. Такође, му кажем да имам екипе у граду Мостару и у самим Пребиловцима и да сам у сталној вези са момцима. Све су Срби. Јављају ми путем радио-везе да нема никаквих проблема. Пребиловци су далеко и са момцима који су на лицу мјеста још немам контакта.

Стиже воз. Дочекујемо Његову светост у чијој је пратњи било неколико свештеника. Његову светост су дочекали и поздравили мјесно надлежни највиши црквени великодостојници Српске православне цркве. 

Скрушен и поносан крстим се, рукујем и љубим руку Његове светости. Крећемо према возилима која су паркирана испред ауле жељежничке станице у Мостару. Испред је и полицијско возило. Са својом екипом сједам у ауто. Иза нас је аутомобил у којем је Његова светост патријарх Павле. Колона са аутомобилима је подужа. Колега који је на зачељу колоне ме обавјештава да је све у реду.

Стижемо у Пребиловце. Видим има доста народа. Из оближње кафане треште звуци музике. Страшно. Распитам се о чему се ради? Кажу ми из полиције да ту кафану држи неки Хрват. Одмах наредим да полиција оде на лице мјеста и да се прекине са емитовањем музике Тако је и било. 

Око стотињак возила и камионета са посмртним ковчезима и светим костима преко 4.000 пребиловачких и херцеговачких великомученика креће према вјечном почивалишту у крипти Светог храма ...

Све остало је историја 

и српска несрећа...
Морамо даље и само напријед!
++++++++++++++++++++++++++++++++++++

Бесједа патријарха Павла 1991. године у Пребиловцима
---------------------------------------------
Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
За помен и вјечну захвалност 
српским жртвама Пребиловаца 
који су страдали од усташких хрватских 
и муслиманских злочинаца
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Шта су за нас СРБЕ Пребиловци

Мало је насеља у Босни и Херцеговини која имају тако бурну историју као Пребиловци у Херцеговини. Насеља руралног типа, као што су Пребиловци, мало је и у свијету, а да су тако страдали. 


У Другом свјетском рату село је израсло у симбол страдања српског народа у усташкој Павелићевој Независној држави Хрватској (НДХ).


 Бацањем живе дјеце и њихових мајки у јаму Голубинку код Шурманца убијено је око 600 становника овог села. Догодило се то 6. августа 1941. године. У истом мјесецу на више од 40 других мјеста убијено је још - више од 200 људи из овог села које је пред Други свјетски рат имало око хиљаду становника. У Пребиловцима су, тада, потпуно уништене 52 породице, а 36 огњишта је угашено. 
Страдање су преживјела само 172. становника Пребиловаца.


У грађанском рату у БиХ 1992. године становништво из Пребиловаца је протјерано а село запаљено. Храм посвећен Сабору српских светитеља и пребиловачких великомученика у чијој су крипти били сахрањени посмртни остаци жртава из Другог свјетског рата је миниран. 

Другог дана по Васкрсу (2010) Светом архијерејском литургијом коју је служио епископ Захумско-херцеговачки и приморски Г. Григорије означен је почетак обнове храма на мјесту срушеног. Храм је, хвала Богу обновљен.
--------------
Усташки злочин над српским народом у селу Пребиловци у Херцеговини је без примјера и један је од најгорих и најсрамнијих догађаја у људској историји. 

Да припадају неком другом народу, Пребиловци би били познати и поштовани у цијелом свијету и били би заштићени у сваком погледу, попут Аушвица, Хирошиме, села Лидица у Чешкој…

Овако, пошто су српски, заборављени су и запостављени од свих, нажалост и од многих Срба. Већини жртава нацизма и фашизма из Другог свјетског рата обезбијеђено је поштовање и заштита. Постоје посебни музеји посвећени њима гдје им свјетски државници и друге значајне личности указују поштовање. 

На међународном нивоу постоје посебни дани посвећени овим жртвама, о њима говоре многе публикације и филмови, а они који их евентуално не признају и не поштују, зачас се нађу под општом осудом тзв. међународне заједнице и њихове јавности, а поготово медија.

Српске жртве из двадестог вијека не само да се игноришу него се и само њихово помињање и откривање крајем прошлог вијека, у знатном дијелу београдске плаћеничке јавности, сматра ратним хушкањем, које је изазвало грађанске и вјерске ратове на простору бивше Југославије. По њима је, родбина усташких жртава, која је 1990/91. године отворила јаме и из њих извадила, а потом и достојно сахранила кости мученика, подстакла све балканске шовинизме који су послије довели до крвавог распада Југославије. Јесмо ли смјели и требали да заборавимо оставимо кости у безданим јамама, како су то и усташе урадиле.

Код оваквих схватања није чудо што је у Пребиловце, који су због злочина из 1941. године требало да буду најзаштићеније мјесто у Европи,1992. године поново згазила усташка чизма, претварајући ово вјековно насеље и споменик страдања невиних у опустошен терен, или како су сами освајачи, ликујући навели, у „пасиште дивљих свиња“.

Пребиловци су били село које се налази на самом ободу долине Неретве код Чапљине, од мора удаљено 20, а од Мостара 30 километара. Све до 1941. године то је било једно од највећих и економски најјачих српски села у Херцеговини са око 1000 становника у 120 домаћинстава. У њему су живјели побожни, вриједни и мирни становници. Али, још прије Другог свјетског  рата били су осуђени на смрт од стране усташких односно клерикално-франковачких структура у окружењу. 
Разлози су били управо у томе што су Пребиловци били велико, богато и честито српско село које је у Првом свјетском рату Србији и Црној Гори дало 18 добровољаца, а и због, за великохрватске аспирације, незгодног стратешког положаја, посебно пошто су 1939. године, кнез Павле и Драгиша Цветковић, ово подручје срамно уступили Бановини Хрватској. 

Зато је хрватска великодржавна политика 1941. године покушала, а 1992. године, заједно са свезаним заставама са муслиманима и успјела да долину Неретве, Дубраве, Мостар, Чапљину и Столац скоро потпуно очисти од Срба и свега што је на њих подсећало да су на тим просторима вјековима живјели и постојали.


ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ!

ВЈЕЧНА СЛАВА
СВИМ НЕВИНО
УМОРЕНИМ СРБИМА
од стране усташких злочинаца
у Пребиловцима!