Муж и жена, обоје од
племенита и богата рода из Никомидије. Адријан беше начелник претора и
незнабожац, а Наталија потајна хришћанка. Обоје млади, и живљаху у браку свега
13 месеци до мучеништва.
Када опаки цар
Максимијан посети Никомидију, нареди да се хришћани хватају и на муке стављају.
Близу града у једној пећини беху скривени 23 хришћанина. Неко их достави
власти, и бише љуто шибани волујским жилама и штаповима, па онда бачени у
тамницу. По том их изведоше из тамнице и доведоше претору, да им имена попише.
Адријан посматраше ове људе, измученено трпељиве, мирне и кротке, па их закле,
да му кажу, шта они очекују од свога Бога за толике муке претрпљене? Они му
говораху о блаженству праведних у царству Божјем.
Чувши то и опет
посмотривши те људе Адријан се наједанпут окрете писару и рече му: „запиши и
моје име са овима светима, и ја сам хришћанин!" Када за то чу цар, упита
Адријана: „да ниси с ума сишао?" На што Адријан рече: „нисам с ума сишао него
сам к уму пришао." Чувши за ово Наталија веома се обрадова, и када Адријан
са осталим сеђаше окован у тамници, она дође и служаше им свима; а када мужа
њеног шибаху и мучаху разним мукама, она га храбраше да истраје до краја.
После дугих мука и
тамновања нареди цар, да се однесе у тамницу наковањ, и да им се чекићем
пребију и ноге и руке. То би и извршено, и Адријан са 23 чесна мужа издахну у
претешким мукама.
Мошти њихове пренесе
Наталија у Цариград, и тамо их чесно сахрани. После неколико дана јавијој се
св. Адријан сав у светлости и красоти и позва је да и она пође Богу, и она
мирно предаде дух свој Богу.
