среда, 05. октобар 2016.

Из трагичне српске прошлости - 5. октобар 1812. године ... Заборављене српске јунакиње које није могуће наћи ниуједном другом народу у историји.


ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


Памтимо ли ми било шта? Знамо ли ми за многе несреће нашег рода из наше у многим периодима трагичне прошлости.

Хоће ли икада неки сценариста написати сценариј о људским вриједностима које немају цијену.

Хоће ли икада неки режисер снимити филм за који му не треба много времена, а сценариј је написао сам живот, а историја само потврдила.

То су само питања на која неко мора дати одговоре или је можда много лагодније куповати турске серије и удобно из фотеље бринути о великом "љубавнику" Сулејману Величанственом.

Колико ће још проћи деценија или можда вијекова па да схватимо сву српску наивност и неразумност, као и небригу за нашом историјом. Много тога је склоњено и заборављено. Заборавили смо сами себе, нажалост.

На велику срамоту људске вриједности су постале лоповлук, похлепа, грамзивост и све пошасти такозваног модернистичког времена и свијета.

Хоће ли нас икада из сна пренути лелек Српкиња-хероина које нас из Царства небеског опомињу на погрешан пут којим срљамо, јер уопште и не знамо куда идемо. Тумарамо од немила до недрага.

И на крају о самом догађају. 
Зашто баш на крају?
Једноставно што се крај најдуже памти.


 
5. октобра 1812. године, прије нешто више од два вијека у селу Скела код Обреновца, 50 српских дјевојака и жена, бјежећи пред Турцима који су жељели да их обешчасте, скочиле су у ријеку Саву држећи се за руке и све су се удавиле, али су сачувале свој образ и достојанство!

Нека њихова жртва буде наук новим генерацијама да Србин зна 
и за нешто скупље од главе! Зна, али слабо памти. 
Амнезија постаје укорјењена српска болест.

Ако нам још има лијека и ако већ није прекасно да се почнемо будити из дубоке коме у којој деценијама као народ само вегетирамо.

Вријеме је за национално отрјежњење и оздрављење!