Света првомученица Текла равноапостолна. Рођена
у Иконији од родитеља знаменитих али незнабожачких. Као
осамнаестогодишња девојка била верена за некога младића у оно време,
када апостол Павле дође са Варнавом у Иконију на проповед Јеванђеља.
Слушајући Павла три дана и три ноћи Текла се обрати потпуно вери Христовој и завешта се живети у девству. Видевши је мајка, како и не гледа више на свога вереника нити помишља на брак, поче је најпре саветовати а по том тући и морити глађу. Најзад је предаде судији и захтеваше, опака мајка, да је огњем сажеже. Судија је баци на огањ, но Бог је спасе неповређену. Тада Текла пође за апостолом Павлом, и дође са њим у Антиохију.
Привучен спољашном красотом Теклином некакав старешина градски хтеде је узети к себи силом, но Текла се ишчупа из његових руку. Тај старешина оптужи је кнезу као хришћанку, која се гнуша брака. Кнез је осуди на смрт и баци пред зверове, но зверови се не такнуше тела свете девице. Удивљен овим упита је кнез: „ко си ти, и каква је сила у теби, да ти ништа не може нашкодити?" Одговори му Текла: „слушкиња сам Бога живога". Тада је кнез пусти на слободу, и она пође проповедати Јеванђеље, и успе да обрати многе у веру истиниту, међу којима и неку угледну и чесну удовицу Трифену.
По томе се св. Текла, по благослову апостола Павла, удаљи у једно пусто место близу Селевкије. Ту се она дуго подвизаваше и исцелењем болесника чудотворном силом обраћаше многе у хришћанство. Позавидеше јој лекари и врачари из Селевкије, те послаше неке младе људе, да је оскверне, надајући се да ће она кад изгуби девичанство изгубити и моћ своју чудотворну.
Текла бегаше од оних дрских младића, и кад виде да ће је ухватити, она се помоли Богу за помоћ пред једном стеном, и стена се раступи и сакри ову св. девицу и невесту Христову. И би јој та стена и скровиште и гроб.
О овој чудесној хришћанској јунакињи и светитељки вели св. Златоуст „чини ми се да видим ову блажену деву како приноси Господу једном руком девство а другом руком мучеништво".
Слушајући Павла три дана и три ноћи Текла се обрати потпуно вери Христовој и завешта се живети у девству. Видевши је мајка, како и не гледа више на свога вереника нити помишља на брак, поче је најпре саветовати а по том тући и морити глађу. Најзад је предаде судији и захтеваше, опака мајка, да је огњем сажеже. Судија је баци на огањ, но Бог је спасе неповређену. Тада Текла пође за апостолом Павлом, и дође са њим у Антиохију.
Привучен спољашном красотом Теклином некакав старешина градски хтеде је узети к себи силом, но Текла се ишчупа из његових руку. Тај старешина оптужи је кнезу као хришћанку, која се гнуша брака. Кнез је осуди на смрт и баци пред зверове, но зверови се не такнуше тела свете девице. Удивљен овим упита је кнез: „ко си ти, и каква је сила у теби, да ти ништа не може нашкодити?" Одговори му Текла: „слушкиња сам Бога живога". Тада је кнез пусти на слободу, и она пође проповедати Јеванђеље, и успе да обрати многе у веру истиниту, међу којима и неку угледну и чесну удовицу Трифену.
По томе се св. Текла, по благослову апостола Павла, удаљи у једно пусто место близу Селевкије. Ту се она дуго подвизаваше и исцелењем болесника чудотворном силом обраћаше многе у хришћанство. Позавидеше јој лекари и врачари из Селевкије, те послаше неке младе људе, да је оскверне, надајући се да ће она кад изгуби девичанство изгубити и моћ своју чудотворну.
Текла бегаше од оних дрских младића, и кад виде да ће је ухватити, она се помоли Богу за помоћ пред једном стеном, и стена се раступи и сакри ову св. девицу и невесту Христову. И би јој та стена и скровиште и гроб.
О овој чудесној хришћанској јунакињи и светитељки вели св. Златоуст „чини ми се да видим ову блажену деву како приноси Господу једном руком девство а другом руком мучеништво".
СВЕТА ТЕКЛА
Мошти
Свете Текле, њена десна рука, донесена је у Србију из Антиохије у
вријеме првог српског архиепископа Светог Саве 1233. године, а 1730.
године ју је тадашњи патријарх српски Арсеније Четврти Јовановић
поклонио Старој цркви у Сарајеву.
Њену
свету десницу митрополит сарајевски Сава Косановић однио је 1873.
године у Русију гдје је за њу израђена бисерна рукавица са наруквицом.
Међу
православним свијетом у Сарајеву и околини и данас се препричава
занимљив и поучан догађај везан за свету и часну десницу Свете Текле
који се збио у вријеме Другог свјетског рата.
Пошто
ову светитељку не славе само православни него и други хришћани, а њене
мошти, као и рука светог Јована Крститеља, која се налази на Цетињу,
имају велику вриједност и значај за њих, усташе су покушале да је однесу
из цркве.
Када
је група Хрвата усташа, који су упали у храм, пошла да изађе са светим
моштима Теклиним из цркве, на излазним вратима је онај који је носио
свету Теклину десницу пао и на мјесту остао мртав.
Видјевши шта се десило, усташе су брже-боље светињу вратиле у храм.
Мошти
ове светитељке чувају се данас у дрвеном изрезбареном кивоту, који има
облик цркве са урезаним иконама са стране које показују чуда свете
Текле. Кивот је рад Бранка Шотре из 1939. године.
Дио моштију Свете Текле чува се и у манастиру Свете Тројице код Пљеваља.
Света Текла равноапостолна,
Од девица првомученица,
Тело беше духу покорила,
Дух и тело Христу свемогућем,
Зато и њој све покорно беше:
Огањ страшни и зверови љути,
И демони, и људски недузи -
Све покорно вери и чистоти,
Све послушно светој невиности,
Невиности Христове невесте.
Није л' мајка благо превелико?
Шта је мајка - с Христом поређена?
И вереник од земље саздани
Прашина је пред славом Христовом.
И богатство и земна красота -
Сан пролазни и ветар крилати.
Једна стена само вечно стоји,
Времена се ни буре не боји.
То је женик Текле мученице,
То је Христос, Цар над царевима.
Света Текло, Рајем обасјана,
Помоли се Христу Спаситељу,
И нас грешне од греха да спасе.