29. новембар као обични датум у календару!

ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

 

Без било какве носталгије о данашњем дану, односно 29. новембру, 

некадашњем Дану Републике бивше и више непостојеће СФР Југославије!

За неколико сати проћи ће и 29. новембар. Не треба трошити ријечи о некадашњем празнику и тзв. рођендану, јер не слави се нити се празнује оно што не постоји. Можда још постоје неки занесењаци и особењаци који нешто обиљежавају, а обиљежавају давно сахрањену Југославију.

 Једни и данас са сјетом причају да се у некадашњој држави живјело безбрижним неким животом, док други сматрају да је Југославија била вјештачка творевина која је силом одржавала неспојиве народе на окупу. 

Чињеница је да су и једни и други управу. Ови други мало више, јер им иде у прилог и крвави распад нечега што није могло опстати. Било је сулудо размишљање да ће се смртно завађени народи волити, народи који никада нису разријешили трагичну, крвљу исписану историјску прошлост. Потпуно повампирење авети прошлости је настало кад је свако кренуо на своју страну, при том незаборављајући да што дубље и јаче зарије нож у леђа оном другом "братском"народу. Србе је највише коштала сулуда Брозова кованицица "братства и јединства"!

Има људи који су задовољни, али истовремено који нису и срећни. Јер задовољство се може примијетити код људи, док то не важи и за људску срећу. У великим кризама, а поготово економским, велики број људи тражи утјеху у једној реченици: 

“Добро је, не пуца се и нема рата”! 

Памте људи многе страхоте и велики је број ожалошћених породица које и дан данас трагају за својим најближим члановима којих више нема међу живима.  Сви они и даље страхују да њихови најближи не буду поново убијени. Али туга и неспокој убијају живе који никада неће наћи смирај у својим душама, јер не могу да пронађу своје најмилије чије душе лебде изнад свих нас живих.

Тешко се долази до националне свијести једног народа, јер је његов колективни организам раскомадан у парампарчад, која се тешко или никада више не могу спојити у некадашњу цјелину. А без цјелине нема ни организма, па тако нема ни јединства народа.

И превише је, а још увијек је недовољно подигнтих споменика најхрабријим и највећим синовима које су породиле српске мајке.

Сам Драги Бог зна зашто је то тако? Знају и људи, али  неки нељуди у властима су засјели у кормила флоте лађа, које без мотора и горива, односно без јарбола плутају широким морским пространствима. Ти авантуристи никада неће моћи видјети обалу спаса на хоризонту бескрајног лутања.