За сјећање и помен
славном српском пјеснику
на дан његове смрти 9.12.
на дан његове смрти 9.12.
ЛАЗА КОСТИЋ
Лазар Костић био је српски књижевник, песник, новинар, драмски писац и естетичар.
Лаза Костић је рођен је у Ковиљу, у Бачкој, у војничкој породици. Основну школу је учио у месту рођења, гимназију у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а права и докторат права на Пештанском универзитету. Службовање је почео као гимназијски наставник у Новом Саду; Затим постаје адвокат, велики бележник и председник суда. Све је то трајало око осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима.
Лаза Костић је двапут допао затвора у Пешти: први пут због лажне доставе да је учествовао у убиству кнеза Михаила и други пут због борбеног и антиаустријског говора у Београду на свечаности приликом проглашења пунолетства кнеза Милана. Кад је ослобођен, у знак признања, био је изабран за посланика Угарског сабора, где је, као један од најбољих сарадника Светозара Милетића, живо и смело радио за српску ствар. Потом живи у Београду и уређује „Српску независност“, али под притиском реакционарне владе Лаза Костић је морао да напусти Србију. На позив кнеза Николе одлази у Црну Гору и ту остаје око пет година, као уредник званичних црногорских новина и политички сарадник кнежев. Но и ту дође до сукоба, па се врати у Бачку.
Лаза Костић је говорио више страних језика: грчки, латински, енглески, немачки, француски, руски, мађарски. Изабран је за члана Српског ученог друштва 27. фебруара 1883, а за редовног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909. Написао је око 150 лирских и дванаестак епских песама, балада и романси, три драме и бројне текстове полемичког карактера, предавања, скице и фељтоне. Његовим најзначајнијим преводима сматрају се Шекспирови Ромео и Јулија, Хамлет и Ричард ИИ. Написао је и неколико приповедака: Чедо вилино, Махараџа и Мученица.
Лаза Костић је умро је 1910. године у Бечу, а сахрањен је на Великом Православном гробљу у Сомбору. Остаће запамћен као један од најзначајнијих књижевника српског романтизма.
Своју најбољу песму и једну, по општем мишљењу критичара, од најлепших песама српске књижевности уопште, Санта Мариа делла Салуте, Лаза Костић завршио је пред смрт. Писао ју је 14 година. Песму је посветио Ленки Дунђерски, најмлађој кћерци Лазара Дунђерског - трговца и велепоседника, у коју је био заљубљен иако је била доста млађа од њега. Песма је настала након Ленкине смрти 1895 године.
Лаза Костић је рођен је у Ковиљу, у Бачкој, у војничкој породици. Основну школу је учио у месту рођења, гимназију у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а права и докторат права на Пештанском универзитету. Службовање је почео као гимназијски наставник у Новом Саду; Затим постаје адвокат, велики бележник и председник суда. Све је то трајало око осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима.
Лаза Костић је двапут допао затвора у Пешти: први пут због лажне доставе да је учествовао у убиству кнеза Михаила и други пут због борбеног и антиаустријског говора у Београду на свечаности приликом проглашења пунолетства кнеза Милана. Кад је ослобођен, у знак признања, био је изабран за посланика Угарског сабора, где је, као један од најбољих сарадника Светозара Милетића, живо и смело радио за српску ствар. Потом живи у Београду и уређује „Српску независност“, али под притиском реакционарне владе Лаза Костић је морао да напусти Србију. На позив кнеза Николе одлази у Црну Гору и ту остаје око пет година, као уредник званичних црногорских новина и политички сарадник кнежев. Но и ту дође до сукоба, па се врати у Бачку.
Остатак живота провео је у Сомбору релативно мирно.
Лаза Костић је говорио више страних језика: грчки, латински, енглески, немачки, француски, руски, мађарски. Изабран је за члана Српског ученог друштва 27. фебруара 1883, а за редовног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909. Написао је око 150 лирских и дванаестак епских песама, балада и романси, три драме и бројне текстове полемичког карактера, предавања, скице и фељтоне. Његовим најзначајнијим преводима сматрају се Шекспирови Ромео и Јулија, Хамлет и Ричард ИИ. Написао је и неколико приповедака: Чедо вилино, Махараџа и Мученица.
Лаза Костић је умро је 1910. године у Бечу, а сахрањен је на Великом Православном гробљу у Сомбору. Остаће запамћен као један од најзначајнијих књижевника српског романтизма.
Своју најбољу песму и једну, по општем мишљењу критичара, од најлепших песама српске књижевности уопште, Санта Мариа делла Салуте, Лаза Костић завршио је пред смрт. Писао ју је 14 година. Песму је посветио Ленки Дунђерски, најмлађој кћерци Лазара Дунђерског - трговца и велепоседника, у коју је био заљубљен иако је била доста млађа од њега. Песма је настала након Ленкине смрти 1895 године.
---------------------------------
Санта Мариа Делла Салуте
Опрости, мајко света, опрости,
што наших гора пожалих бор,
на ком се, устук свакој злости,
блаженој теби подиже двор;
презри, небеснице, врело милости,
што ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречисте скуте,
Санта Мариа делла Салуте.
Зар није лепше носит’ лепоту,
сводова твојих постати стуб,
него грејући светску лепоту
у пеп’о спалит’ срце и луб;
тонут’ о броду, трунут’ у плоту,
ђаволу јелу а врагу дуб?
Зар није лепше вековат’ у те,
Санта Мариа делла Салуте?
Опрости, мајко, много сам страд’о,
многе сам грехе покај’о ја;
све што је срце снивало младо,
све је то јаве сломио ма’,
за чим сам чезн’о, чему се над’о,
све је то давно пеп’о и пра’,
на угод живу пакости жуте,
Санта Мариа делла Салуте.
Тровала ме је подмукло, гњило,
ал’ ипак нећу никога клет’;
штагод је муке на мени било,
да никог за то не криви свет:
Јер, што је души ломило крило,
те јој у јеку душило лет,
све је то с ове главе са луде,
Санта Мариа делла Салуте!
Тад моја вила преда ме грану,
лепше је овај не виде вид;
из црног мрака дивна ми свану,
к’о песма славља у зорин свит,
сваку ми махом залечи рану,
ал’ тежој рани настаде брид:
Шта ћу од миља, од муке љуте,
Санта Мариа делла Салуте?
Она ме гледну. У душу свесну
никад још такав не сину глед;
тим би, што из тог погледа кресну,
свих васиона стопила лед,
све ми то нуди за чим год чезну’,
јаде па сладе, чемер па мед,
сву своју душу, све своје жуде,
— сву вечност за те, дивни тренуте!
— Санта Мариа делла Салуте.
Зар мени јадном сва та дивота?
Зар мени благо толико све?
Зар мени старом, на дну живота,
та златна воћка што сад тек зре?
Ох, слатка воћко, танталског рода,
што ниси мени сазрела пре?
Опрости мени грешне залуте,
Санта Мариа делла Салуте.
Две се у мени побише силе,
мозак и срце, памет и сласт.
Дуго су бојак страховит биле,
к’о бесни олуј и стари храст:
Напокон силе сусташе миле,
вијугав мозак одржа власт,
разлог и запон памети худе,
Санта Мариа делла Салуте.
Памет ме стегну, ја срце стисну’,
утекох мудро од среће, луд,
утекох од ње — а она свисну.
Помрча сунце, вечита студ,
гаснуше звевде, рај у плач бризну,
смак света наста и страшни суд. —
О, светски сломе, о страшни суде,
Санта Мариа делла Салуте!
У срцу сломљен, збуњен у глави,
спомен је њезин свети ми храм.
Тад ми се она од онуд јави,
к’о да се Бог ми појави сам:
У души бола лед ми се крави,
кроз њу сад видим, од ње све знам,
зашто се мудрачки мозгови муте,
Санта Мариа делла Салуте.
Дође ми у сну. Не кад је зове
силних ми жеља наврели рој,
она ми дође кад њојзи гове,
тајне су силе слушкиње њој.
Навек су са њом појаве нове,
земних милина небески крој.
Тако ми до ње простире путе,
Санта Мариа делла Салуте.
У нас је све к’о у муза и жене,
само што није брига и рад,
све су милине, ал’ нежежене,
страст нам се блажи у рајски хлад;
старија она сад је од мене,
тамо ћу бити доста јој млад,
где свих времена разлике ћуте,
Санта Мариа делла Салуте.
А наша деца песме су моје,
тих састанака вечити траг;
то се не пише, то се не поје,
само што душом пробије зрак.
То разумемо само нас двоје,
то је и рају приновак драг,
то тек у заносу пророци слуте,
Санта Мариа делла Салуте.
А кад ми дође да прсне глава
о тог живота хридовит крај,
најлепши сан ми постаће јава,
мој ропац њено: „Ево ме, нај!“
Из ништавила у славу слава,
из безњенице у рај, у рај!
У рај, у рај, у њезин загрљај!
Све ће се жеље ту да пробуде,
душине жице све да прогуде,
задивићемо светске колуте,
звездама ћемо померит’ путе,
сунцима засут’ сељанске студе,
да у све куте зоре заруде,
да од милине дуси полуде,
Санта Мариа делла Салуте.
Памет ме стегну, ја срце стисну’,
утекох мудро од среће, луд,
утекох од ње — а она свисну.
Помрча сунце, вечита студ,
гаснуше звевде, рај у плач бризну,
смак света наста и страшни суд. —
О, светски сломе, о страшни суде,
Санта Мариа делла Салуте!
У срцу сломљен, збуњен у глави,
спомен је њезин свети ми храм.
Тад ми се она од онуд јави,
к’о да се Бог ми појави сам:
У души бола лед ми се крави,
кроз њу сад видим, од ње све знам,
зашто се мудрачки мозгови муте,
Санта Мариа делла Салуте.
Дође ми у сну. Не кад је зове
силних ми жеља наврели рој,
она ми дође кад њојзи гове,
тајне су силе слушкиње њој.
Навек су са њом појаве нове,
земних милина небески крој.
Тако ми до ње простире путе,
Санта Мариа делла Салуте.
У нас је све к’о у муза и жене,
само што није брига и рад,
све су милине, ал’ нежежене,
страст нам се блажи у рајски хлад;
старија она сад је од мене,
тамо ћу бити доста јој млад,
где свих времена разлике ћуте,
Санта Мариа делла Салуте.
А наша деца песме су моје,
тих састанака вечити траг;
то се не пише, то се не поје,
само што душом пробије зрак.
То разумемо само нас двоје,
то је и рају приновак драг,
то тек у заносу пророци слуте,
Санта Мариа делла Салуте.
А кад ми дође да прсне глава
о тог живота хридовит крај,
најлепши сан ми постаће јава,
мој ропац њено: „Ево ме, нај!“
Из ништавила у славу слава,
из безњенице у рај, у рај!
У рај, у рај, у њезин загрљај!
Све ће се жеље ту да пробуде,
душине жице све да прогуде,
задивићемо светске колуте,
звездама ћемо померит’ путе,
сунцима засут’ сељанске студе,
да у све куте зоре заруде,
да од милине дуси полуде,
Санта Мариа делла Салуте.
