26.
фебруара се обиљежава један вијек
од
избијања Топличког устанка.
То је један од најважнијих догађаја
у историји Србије током
Првог свјетског рата.
То
је био једини устанак у некој окупираној
држави током целог Првог светског рата.
Устанак
је трајао од 26. фебруара до 25. марта 1917.
Бугарска
је вршила бугаризацију Срба, Албанаца,
Турака, Грка и Јевреја. Македонско
становништво је третирано као бугарско.
Под
изговором да људе шаљу у Софију, Бугари
су вршили стрељања. У нишком округу
убијено је око 100 свештеника. Тако
је у Врању и околини убијено 3.500
људи, а у Сурдулици, такође око 3.000 Срба.
Уз
забрану језика и писма, Бугари су мењали
и имена породицама, а сви уџбеници на
српском језику су одузети од становништва.
У српске цркве су довођени бугарски
попови, а српске иконе су замењиване
бугарским.
Бугари
су приликом гушења устанка, уз ужасна
зверства, убили око 20.000 људи, махом
цивила, укључујући мноштво жена и деце.
Највећи
део побили су Бугари, користећи врло
често само хладно оружје бајонете.
Много
се пута догодило да су Бугари поливали
људе и жене петролеумом и онда их
претварали у живе буктиње. У више
случајева српски сељаци су бацани у
казане кључале воде и тако кувани. У
општини Добри До сахрањивани су живи
људи, а у селу Лукову сељацима и сељанкама
счцене су руке, ноге, вађене очи и одсецане
уши.
Избијању
устанка допринело је више чинилаца, а на првом месту стање у окупираним
областима. Пред успешном офанзивом армија Централних сила у јесен 1915.
године, српска војска се морала повући преко Албаније. У Србији су
формирани органи окупационе власти, који су сталном политиком
денационализације (затварање српских школа, забрана српског језика,
обичаја, спаљивање књига) и безобзирном пљачком, реквизицијом и
одвођењем у интернацију, изазвали огорчење становништва. Бугарски
освајачи су чак узели улогу ослободилаца, пропагирајући да су окупиране
области Србије у ствари стара бугарска територија!
Улазак
Румуније у рат на страни Антанте, у августу 1916. године, пробудио је
наду српског становништва да ће ускоро доћи до пробоја Солунског фронта.
Појединци су се тада наоружали и избегли у шуме. Потпоручник српске
војске Коста Војиновић Косовац, није се могао повући са главнином војске
зато што је био рањен. Он је остао у Косовској Митровици и први започео
рад на стварању организованог покрета отпора. У лето 1916. формирао је у
Лепосавићу чету, језгро будућег Ибарско-копаоничког одреда.
Српска
Врховна команда је, у вези са планираном офанзивом армија Антанте
крајем септембра 1916. упутила Косту Миловановића Пећанца, резервног
пешадијског поручника и ранијег четничког војводу, авионом у Топлицу.
Пећанац је од пуковника Данила Калафатовића, шефа Оперативног одељења,
добио задатак да створи тајну организацију отпора, која ће ступити у
борбу тек када савезничка и српска војска пробију Солунски фронт и
стигну до Скопља.
О
Топличком устанку постоји мало извора првог реда. То су дневници
истакнутих људи гериле и преписка војвода и четовођа. Дневнике су писали
четничке војводе Коста Миловановић Пећанац, Коста Војиновић Косовац
(лични и операцијски), Милинко и Тошко Влаховић, Димитрије Димитријевић и
Јован Радовић. Коста Пећанац је наредио и четовођама да воде дневнике
"о целом /.../ раду" и преписују његове наредбе у бележнице. Део ових
дневника сачуван је само у преводу на бугарски и немачки, па и даље
остаје задатак да се пронађу оригинали. Тако је сачуван дневник Милана
Андрејића, чија је копија урађена писаћом машином у преводу на бугарски
језик. За неке белешке знамо да су постојале само на основу исказа из
других извора. На пример, за дневник Димитрија Димитријевића знамо само
на основу немачке грађе.
"Јунаци'"ове
књиге, поред четничких војвода и четовођа, су људи из народа, до тада
непознати. Приказани су обични људи које је ковитлац рата убацио у
масовни устанак. Са страница ове збирке открива се њихова велика, боље
речено огромна љубав према домовини, жеља да се помогне онима у српским
униформама на Солунском фронту. Њихова страдања и жртве су просто
невероватни данашњим генерацијама Срба.
