Љубиша Стојановић ЛУИС ... Да се не заборави!

ЗА СЈЕЋАЊЕ И ПАМЋЕЊЕ ...

 31. јула је годишњица 
трагичне погибије 
непоновљивог 

ЛУИСА

Данас, 30.7. је СВЕТА ОГЊЕНА МАРИЈА!

Родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у дванаестој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва.

Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да му буде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што света Марина одговори: „Нећу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају, нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему”. Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу.

У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти, змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: „Радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља”. И Марина би исцељена силом Божјом од свих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњу и у води, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем.

Пред саму смрт - јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука свете Марине налази се у ман. Ватопеду у Светој Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир свете Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су се и догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани.

-------------------

Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу, нити у имовину овог манастира. Једно време Турчин је био тутор овог манастира.

        ------------------------------------

Народна песма вели:

---------------------------

'... Огањ носи Огњена Марија,

Тамјан пали Громовник Илија,

Свети Врачи помазују миром,

а Крститељ водом покрепљује...'

Проговара Свети Пантелија:

'Удри громом громовник Илија

Удри огњем Огњена Марија

а ја ветром Св. Пантелија

-------------------------------------

Боже, благослови онога који улази у овај дом,

заштити и сачувај онога који излази из њега,

и дај мир ономе ко у њему остаје.

Србија освојила бронзану медаљу на Свјетском првенству!

У мечу за бронзано одличје на Свјетском првенству 
у Будимпешти добили смо фуриозним стартом, 
послије смо зналачки одржавали предност. 

Олимпијски и европски шампиони, освајачи Свјетске лиге 
остали су без свјетске круне, али не и без медаље.

Србија – Грчка 11:8 (5:3, 2:1, 3:3, 1:1)

 

СРБИЈА: Г. Пијетловић, Мандић 1, В. Рашовић 1, Ранђеловић 2, Ћук 1, Д. Пијетловић 2, Убовић 1, Алексић 1, Јакшић, Филиповић 1, Прлаиновић 1, С. Митровић, Б. Митровић (одбране). Селектор: Дејан Савић.

Ове злочинце и бандите никад не смијемо заборавити! О неким овдје поменутим, сада већ мртвим злочинцима - све најгоре! О неким овдје поменутим који су и сад живи - још горе од најгорег!

Ми Срби, 

познати смо по томе што олако опраштамо, 
а још брже заборављамо. 

И то је наша највећа трагедија
и зато толико и страдамо. 

Довољан је само један мали осврт на све оно
што су други годинама говорили о нама

како би смо схватили /нећемо никада/ 
наше заблуде и све оно што смо давно заборавили.

         И опростили, нажалост!

                           

„Srbe treba spokojno bombardovati, 
jer će sve brzo zaboraviti”
– govorio je zločinac Džejms Šej, portparol NATO-a, 
marta 1999. ne sluteći koliko je bio u pravu 
to se naše zaboravnosti tiče.

Ово су биле насловне стране злочиначког листа „Шарли Ебдо“ пред бомбардовање Србије 1999. 

Сви Срби који пале свијеће због масакра у редакцији француског сатиричног листа „Шарли Ебдо“ трбали би да запале и свијећу за убијене у злочиначкој НАТО агресији на СРЈ 1999. године.

 Ево само двије насловне стране тог злочиначког чаописа из 1999. године у коме се на најгоре начине вријеђају Срби.

Сваки злочин је страшан и за осуду, посебно губитак људских живота,  па зато постављамо питање: Зашто се нико од Срба не оглашава о жртвама бомбародвања 1999. године. 
Или је о тим страдањима забрањено говорити, јер су Србе  карикатуристи листа „Шарли Ебдо““  представљали као злочинце уз натписе „шта је нема више ништа да се силује„ и „романтични растанак Србије и Косова„. 

Такве карикатуре су, између осталог,  допринијеле да дође до злочиначке војне НАТО агресије на Србију, а српски народ је представљан као геноцидан и злочиначки.

„Trebalo bi da bombardujete Srbe” rekao je Papa Jovan Pavle Drugi. Ove njegove reči bile su upućene predsedniku Klintonu tokom javnog pojavljivanja u Denveru.

„Srbi su narod bez zakona i bez vere. To je narod razbojnika i terorista” bila je izjava Žaka Širaka, tadašnjeg predsednika Francuske, za ručkom, juna 1995. povodom sastanka Šefova vlada država članica EU. Iste one u koju danas tako vrtoglavo jurimo!

„Molim se da se vatra nebeska obruši na Srbe” rekao je Otac Pjer, poznati francuski sveštenik – humanitarac, po povratku iz Sarajeva i posete Markalama 2, na svojoj konferenciji za štampu.

„Što se Srba tiče… To je danas jedan bolestan narod” – General Žak Kot, bivši komandant UNPROFOR-a u Bosni i Hercegovini, Vojni mesečnik Difens nacional, jun 1997. u Pariz.

„Srbi nisu naročito pametni… „Srpska deca se više neće smejati” bila je to zlokobna pretnja Lorensa Inglbergera bivšeg državnog sekretara SAD-a.

„Srbi trguju ljudskim organima svojih žrtava kako bi obezbedili novac za svoj rat… Trebalo bi da đavolski bombardujemo Beograd!” izjava Pola Džeksona, urednika lista „Kalgari san” za Fani star,13.oktobara 1992.

„Mi bismo trebali da Srbiju osudimo na karantin, sve dok se virus koji ona nosi ne izbriše” – David Gompert, stariji direktor za Evropu u Savetu za nacionalnu bezbednost u vreme Bušove administracije, Časopis „Forin afers”, jul-avgust 1994.godine.

„Srbe treba baciti na kolena” bila je izjava Klausa Kinkela, nemačkog ministra inostranih poslova, data 27. maja 1992.godine.

„Srbi su zločinački dupeglavci” reče Ričard Holbruk 6.novembra 1995.godine u „Njujorker”-u, kao tadašnji Klintonov emisar u Jugoslaviji. Isti onaj Ričard Holbruk koji danas vedri i oblači nad Srbima.

„Zaustavite Srbe. Odmah. Zauvek” – Margaret Tačer, bivša premijerka Velike Britanije, u „The New York Times” 4. maj 1994.

”Hrvatska ne želi da u njoj žive ljudi koji pripadaju drugom narodu„. –Bosiljka Mišetić, potpredsednica hrvatske vlade, na press-konferenciji 1995.
”
Nema mira dok Srbija ne bude vojno poražena„ – Srđa Popović, advokat i potpisnik zahteva svetskih intelektualaca za bombardovanje Beograda, u izjavi za zagrebački ”Globus„ oktobra 1994.

”Suštinski uzrok sukoba je ideologija etničkog čišćenja koju je obnovio gospodin Ćosić, predsednik Srbije, koji je već 1990. objavio Memorandum„ bila je izjava na francuskoj televiziji Žaka Delora, bivšeg predsednika EU, u maju 1994.

”Uostalom, bosanski Srbi su za nas uvek bili i ostali samo banda razbojnika i ubica„ – Johan Fric, direktor bečkog dnevnika Di Prese i direktor Međunarodnog Instituta za Štampu. Gle čuda! Upravo ovaj Johan Fric imao je, u to vreme, veliku moć nad štampom…i velikog udela u satanizovanju Srba!

”Srbija, nesumnjivi agresor, trebalo bi da bude prisiljena UN rezolucijom da snosi čitav teret reparacija„ reče Josif Brodski, ruski jevrejski pesnik-disident i Nobelovac, u dnevniku Internešenel Herald Tribun, 5. avgusta 1993.

”Srbi su dvodimenzionalan narod sa težnjom ka prostakluku… Životinje koriste svoje resurse znatno sređnije nego ovi naopaki stvorovi, čija pripadnost ljudskoj rasi je u velikom zakašnjenju„ – Ser Piter Justinov, glumac i ambasador UNESCO-a, ”The European„ 10. jun 1993.

Злочинац Питер Јустинов

 

”Predlažem da se srpskoj deci zabrani u školama učenje srpske nacionalne poezije„ – prof. dr Rolf-Diter Kluge, direktor slavističkog seminara Univerziteta Tibingen, na okruglom stolu Univerziteta u Tibingenu, 1997.

”Srbi su nemilosrdni ljudi, spremni zaklati nožem, što mogu zahvaliti svom slovenskom poreklu„ izjava je Fransoa Kremio-a, pripadnika francuskih snaga SFOR-a,u maju 1995.

”Na nesreću, nisam pobio sve Srbe„ – Tomislav Merčep u govoru na kongresu Hrvatske pučanske stranke, Feral Tribune,1995.godine.

”Neka se Srbi podave u sopstvenom smradu„ izjava (verovatno njemu najdraža) Helmuta Kola, nemačkog kancelara, početkom 1998.godine.

„Vodićemo protiv Srba rat – diplomatski, ekonomski, politički, propagandni i psihološki” – Džejms Bejker, državni sekretar SAD-a na američkoj TV, jun 1992.

„Ovo je borba između dobra i zla, a NATO neće dozvoliti da zlo nadvlada” –Vilijam Koen, američki državni sekretar za odbranu, proleće 1999.

„Rat protiv Srba nije više samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva” – Toni Bler, britanski premijer tokom NATO agresije na Srbiju 1999.godine.

Злочинац Тони Блер: 

"Треба уништити Србе и Србију"

 

„Srbi sprovode teror i siluju albansku decu” – Bil Klinton, američki predsednik, govor na proslavi 50-godišnjice NATO pakta u Vašingtonu, 23-25.april 1999.

”Prošle nedelje imali smo devetoro ubijenih Srba, ove nedelje – osmoro. To je jasan napredak„ – Bernar Kušner, Šef civilne misije UN na Kosovu i Metohiji u izjavi za TV ”France 2„ krajem marta 2000. Isti onaj koji se izdaje za velikog ”mirotvorca„!

Nobelovac Ginter Gras, napominjući 26.marta ,dva dana posle početka bombardovanja Jugoslavije da nije pacifista, na otvaranju Sajma knjiga u Lajpcigu rekao je :“ Krajnje je bilo vreme da se Jugoslavija napadne, nadam se da nije prekasno“!

Svi su ovi srpski neprijetelji 
zaboravljeni, nažalost

Izbor iz knjige Zorana Petrovića ”Izbrisati srpski virus“„.

Međutim, kako naš narod voli da kaže da „mnogo više boli kada te tvoj ujede za srce“, tako i ja ne mogu,a da se ne setim i našeg „velikog“ (?!) drZorana Đinđića! Upravo onog koga danas mnogi veličaju i preuveličavaju. Posebno zanimljiv izvor je, ni manje, ni više nego Njujork Tajms! I još zanimljivije je upravo to što je ovu izjavu, pored „dragog“ nam Zorana, potpisao i aktuelni predsednik Crne Gore – Milo Đukanović! Nije li to onaj isti koji je nedavno priznao nezavisnost Kosova?!

Potrebno je citirati i komentar novinara da bi se shvatilo kako su „Milo i Zoki“,u naizgled uvijenoj formi, otvoreno podržali bombardovanje Srbije.A sve u ime svojih političkih ciljeva!

„New York Times”, May 1999.
Joint statement of Milo Đukanović and Zoran Djindjic: „… If the war finishes with signature on peace agreement with the same leadership with Slobodan Milosevic on top, tragedy and violence will continue.

Stability of Yugoslavia is of the main importance because of its geographic position in Balkan and its role in determing stability or instability of its neighbors, Bosnia and Herzegovina, Macedonia and Albania. Up to now, however, international strategy for Yugoslavia has been conducting the crises, while the roots of the crises were being neglected….“

Komentar nemačkog novinara Klausa Hartmanna u vezi ove zajedničke izjave Mila Đukanovića i Zorana Đinđića iz maja 1999 godine bio je :

„Djindjic liebte die Bombe auch, aber diplomatisch“
U prevodu – „Đinđić je takođe voleo bombe, ali na “diplomatski način”!“

U prilog tome ide i čuveni njegov intervju za nemački list “Špigl”, gde je za vreme NATO bombardovanja Jugoslavije rekao sledeće:

“Jugoslavija se mora bombardovati … samo nastavite da bombardujete popustiće oni”’ (Der Spiegel 20/1999).

Ми Срби, 

познати смо по томе што олако опраштамо, 

а још брже заборављамо.

И то је наша највећа трагедија.

Ово је само један мали осврт 
на све оно што су други годинама говорили 
о нама како би смо схватили /нећемо никада/ 
наше заблуде и све оно што смо 
давно заборавили. 

И опростили, нажалост!

-----------------------------------------

„Srbe treba spokojno bombardovati, 
jer će sve brzo zaboraviti”
– govorio je zločinac Džejms Šej, portparol NATO-a, 
marta 1999. ne sluteći koliko je bio u pravu 
što se naše zaboravnosti tiče.

Злочинац Џејмс Шеј

28.07. су: Свети мученици Кирик и Јулита

Ова светитељка беше од рода племићког. Рано обудове и оста с новорођеним младенцем Кириком.

Живљаше у Иконији граду ликаонијском, и беше сва предана вери Христовој. Свога синчића крсти одмах по рођењу, а када му беше три године, она га научи вери и молитви онолико колико дете тога узраста могаше примити.

Када Диоклецијан нареди гоњење хришћана, у граду Иконији би проливена многа невина крв. Јулита узе свога сина и склони се од гнева незнабожачког у град Селевкију. Но и тамо не беше боље. Јулита беше ухваћена и као хришћанка изведена пред судију.

Пошто Јулита храбро изјави своју веру у Господа Исуса, судија, да би је ражалио и поколебао, узе дете на своје руке и поче га миловати. Но Кирик викаше иза гласа: „Ја сам хришћанин, пусти ме матери!” и поче ручицама својим гребати судију одвраћајући своје лице од њега. Расрди се судија, тресну дете о земљу и отури ногом, а дете се скотрља низ камене степенице, и предаде Богу своју свету и невину душу.

Видећи како Кирик пострада пре ње, света Јулита беше радосна и заблагодари Богу, што сина њеног удостоји мученичког венца. После многих мука и Јулита би мачем посечена 304. године.

Мошти светих Кирика и Јулите до дана данашњега су чудотворне.
Један део моштију ових светитеља налази се у Охриду у цркви Свете Богородице.

-------------------------------------------------------

Претпостављам да ни многи вјерници не знају да је

ово први женски манастир у нишкој епархији

и једини манастир у Србији назван по овим свецима.

На обронцима планине Видлич, на надморској висини од 1004 метара, недалеко од села Смиловци налази се манастир светих Кирика и Јулите. Постоје претпоставке да је првобитни манастир саграђен у X или XI веку.

Дугогодишњи игуман манастира Арсеније Куршумнин записао је у Летопису, да је манастир подигнут крајем XVII века.  

Манастир је страдао од Турака и био је у рушевинама све до 1839. године.

На темељима старог разореног храма, протомајстор Никола из села Бољев Дол подигао је данашњи храм. Манастирска Црква је саграђена од обичног тесаног камена и покривена је каменим плочама.

У време обнове манастира, овим крајевима је харала куга, која је дневно односила на десетине живота. Људи су бежали од куге на ово место и помогли обнову манастира.

Изградња манастира је у потпуности завршена 1839. године. Исте године подигнут је велики манастирски конак,

СРБИЈА - Хрватска ... Полуфинале Свјетског првенстава у ватерполу ... Утакмица може да почне!

 

Пише: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Волим спорт. Волим све спортове. Кад год имам времена пратим све утакмице, а времена увијек нађем за спорт.

Ништа необично и ништа неуобичајено. Напротив, све је разумљиво.

Живимо у таквом свијету и у таквој стварности у којој се чак ни спорт не може изоловано посматрати од укупног стања у друштву. А то стање детерминишу историјске прилике и наравно у већини случајева и појединци.

Појединци? Који? Па они који су имали политичку моћ и који су клечали пред ногама великих и моћних свјетских политичара чинећи све да се прво развали некадашња заједничка држава Југославија, а касније и да се у свакој прилици СРБИЈИ нанесе што већа штета.

Нема потребе за било каквим додатним елаборацијама оваквих констатација. 
Да одагнам све сумње и да одмах кажем - навијам за све репрезентативне селекције и то само за оне са грбом, заставом и химном СРБИЈЕ.

Појединачно навијам за све селекције Спортског друштва ЦРВЕНА ЗВЕЗДА. Али репрезентативни спорт Србије је изнад свега без обзира да ли се ради о колективним или о појединачним спортовима.

Не може се садашњост посматрати изоловано, нити се може избјећи поређење са не тако давном прошлошћу. Док пишем овај осврт, данас ће у Будимпешти снаге одмјерити ватерполо селекције Србије и Хрватске. Заправо, данас ће почети одмјеравање снага до коначне побједе једне селекције. Кажем једне репрезентације као да се богами унапријед већ сад не може говорити о побједи Србије. Овај полуфинални двобој Свјетског првенства је много више чак и од саме игре и резултата.

СРБИЈА – Хрватска. Немам никаквог разлога да према њима /Хрватима/гајим било какве симпатије, па чак ни оне спортске. Данас су околности много другачије. Присутне разлике између Србије и "лијепе њихове" морају се ставити у одређени временски и историјски  контекст.

Знам да многи спортисти, па и хрватски не сносе одговорност за стање у којем су се и они борили против Србије, а боре се и данас и то боре се грчевито, па чак и више него против неких других репрезентација.

У таквој констелацији укупних друштвених односа, а спорт је само један сегмент тог стања, и Хрвати морају да знају, а знају сигурно, да наши анимозитети према њима су најизраженији кад играју против наше СРБИЈЕ, као што и ми разумијемо Хрвате.

Ако ћемо бити искрени и поштени онда треба отворено казати – Хрвати ни смислити не могу Србе, па на крају крајева ни СРБИЈУ. Сваки други закључак било би најобичније лицемјерство и људска подлост са највећом дозом покварености.

Стање је такво и никакво уљепшавање не може да промијени чињенично стање, дакле садашње, па чак и спортско надметање у базену и у међусобним односима и то не само спортских екипа, већ у крајњој линији и у међусобним пријатељским међудржавним односима, много пута изнуђеним. Но, то је тако, па ком' било мило било му, а ком' не било опет ће остати овако.

И да закључим. Најважније је да дуел “ДЕЛФИНА” и “баракуда”, дуел двије ватерполо репрезентације протекне у спортском духу. 
Срби најбоље знају како се воле своји спортисти, али и како се поштују и они који играју против наше Србије.

Текст који написах је ствар личног предјељења и сопствене перцепције и у њему нема мржње према хрватском народу, али нема ни љубави као некад кад су нас многи лагали да су СРБИ и и Хрвати “братски” народи.

Можда и није лоше да напокон сазнамо све наше досадашње заблуде..

Слика из Будимпеште ће отићи у свијет, и у онај свијет који је много зла нанио Србији и чију мржњу према Србима неће и не може да опере ниједан меч, вода још мањеЈер данашњи почетак ватерполо дуела између Србије и Хрватске у полуфиналу Свјетског првенства је више од сваке игре и побједе.