ТОМА ЗДРАВКОВИЋ - За сјећање и памћење

На данашњи дан 30. септембра умро је 

један од највећих боема 

и пјевача народне музике 

непоновљиви 

ТОМА ЗДРАВКОВИЋ

Све док постоје људи који воле његове пјесме,

живјеће и ТОМА

ТОМА - Киша је падала

Ја знам да волим и да љубим

ја знам да певам и да сневам

јер ти и ја, два смо света различита

јер ти и ја, ко то зна, ко то зна.

Реф. 2X

Киша је падала

а ја сам плакао за њом

улица дуга, к'о моја туга

остаће у граду том.

Ја знам то срце које боли

ја знам за душу која пати

јер ти и ја, два смо света различита

јер ти и ја, ко то зна, ко то зна.

Реф. 2X

Ја знам да све што брзо дође

ја знам да све и брзо прође

јер ти и ја, два смо света различита

јер ти и ја, ко то зна, ко то зна.

Реф. 2X

МИЛАН ЈЕЛИЋ - За сјећање и памћење

На данашњи дан 30. 9. УМРО је тадашњи 

предсједник РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ 

МИЛАН ЈЕЛИЋ

    

30. септембра су: Свете мученице Вера, Нада и Љубав и мајка им Софија

Живели и страдали у Риму у време цара Адријана. Софија мудра, како јој и име каже (софија - мудрост), беше остала удовом, и као хришћанка беше добро утврдила и себе и кћери своје у вери Христовој. 

У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин, Вера имаше 12,Нада 10, а Љубав 9 година. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени" смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди.

Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја. „Ваш небесни Љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност, и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде."

Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад једну за другом мачем посекоше.

Мртва тела својих кћери узе Софија однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховом три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху.

МИЛАН ТЕПИЋ - СРПСКИ ЈУНАК да се никад не заборави!

На данашњи дан 29. 9. херојски

је погинуо СРПСКИ ЈУНАК

МИЛАН ТЕПИЋ

МИЛАН ТЕПИЋ

 је 29. септембра 1991. године, 
нешто прије 11 часова,

дигао у ваздух велико складиште 
муниције Тепић је 29. септембра 1991. године, 
нешто прије 11 часова, ЈНА у Беденику код Бјеловара, жртвујући свој живот.

Претходно је у борби погинуо војник

на одслужењу војног рока

Стојадин Мирковић,

док су старијег водника

Ранка Стевановића

припадници хрватске паравојске 
стријељали по заузимању складишта.

Милан Тепић у родној Козарској Дубици

------------------------------

КСЕНИЈА АТАНАСИЈЕВИЋ - Да се не заборави!

Ксенија Атанасијевић

Умрла је 28. септембра 1981. године у Београду.

Рођена је 5. фебруара 1894.године у Београду.

Уз прекиде због ратних догађања, бриљантно, са свим десеткама дипломирала је филозофију на Београдском универзитету јуна 1920. године, и тако постала прва жена дипломирани филозоф у Краљевини СХС. 

Са само 28 година, Ксенија Атанасијевић је 1922. године на фасцинантан начин одбранила докторску тезу “Бруново учење о најмањем“ пред препуном салом знатижељних студената и петочланом комисијом, у којој је био и наш научни геније Милутин Миланковић. Тако су Београд и Србија пре 95 година добили прву жену доктора филозофије.

Прво је предавала у нишкој гимназији, да би 1923. године постала прва жена доцент, универзитетски наставник у Краљевини СХС. Ксенија Атанасијевић је провела 12 година као предавач класичне, средњевековне и модерне филозофије и етике на Филозофском факултету у Београду. Била је више него омиљена међу студентима и колегама. Млада, оригинална, пуна знања и добрих намера према студентима, постала је узор младим девојкама тог времена.

Држала је бројна предавања и семинаре и ван наставе, о Сократу, Шопенхауеру, Сенеки… Између наставе и предавања и у земљи и у иностртанству, интензивно се бавила научним радом.

Објавила је више од 400 научних радова и студија из области филозофије, филологије, етике и естетике. Њени радови превођени су на све важније светске језике, а сама Ксенија је, као велики полиглота, преводила посебно са немачког и грчког језика. Превела је бројна дела Аристотела, Платона, Спинозе, Адлера, Сократа…

За време Другог светског рата била је хапшена и мучена од Гестапоа, јер је јавно писала против расне и националне мржње. Одбила је да потпише злогласни “Апел београдских интелектуалаца“ који је Гестапо саставио и присиљавао београдске интелектуалце да га потпишу. 

После рата хапсиле су је и комунистичке власти, а по изласку из затвора све њене књиге биле су забрањене. Амерички универзитети су је звали да на њима предаје, што је она одбила. Храбра и достојанствена, наставила је да ради анонимно и припрема трећи том свог животног дела “Филозофски фрагменти“. 

Стеван Стојановић Мокрањац - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

Стеван Стојановић 

Мокрањац 

је био српски композитор и музички педагог, 
класик српске музике,

њена најистакнутија личност 
на прелазу из XIX у XX вијек.

- Умро је 28. септембра 1914. године.

 

27. септембра је Воздвижење Часног Крста - КРСТОВДАН

Крстовдан је празник посвећен проналажењу Христовог Крста на месту Његовог распећа.
Историја каже да је међу првим подухватима којих се свети цар Константин Велики подухватио пошто је преузео власт над целим Римским царством, било је обнављање хришћанских светиња у Светој земљи.

Једна од највећих жеља светог цара Константина и његове мајке, свете царице Јелене, била је да пронађу Часни крст на којем је 3 века раније био распет Исус Христ.

Тешке муке царица Јелена успела је да од неког старца дозна место где се налази Часни крст - било је то место на којем је потом био изграђен Венерин храм. Царица је наредила да се то идолско светилиште сруши и да се на том месту копа.
После извесног времена копачи осетише диван мирис из земље, а недуго затим откопаше и три крста, таблицу на којој је писало "Исус Назарећанин, цар Јудејски" и клинове којима је био прикован за Крст.

Не могавши да разазнају на којем је тачно крсту био распет Христ, досете се да на мртваца чија је погребна поворка пролазила у близини положе сва три крста. Када је Часни крст дотакао тело мртваца, он је васкрсао, а Крст је однесен на Голготу.

На вест да је Часни Христов крст пронађен, слегло се мноштво народа - сви су желели да га виде, додирну и целивају. Они удаљенији су желели макар да га виде, па патријарх Макарије одлучи да подигне Крст на једно узвишење.

То прво уздизање ("воздвижење") Часног крста догодило се 326. године, а од тада је Часни крст стајао у сребрном ковчегу у Храму Христовог васкрсења који је царица Јелена потом подигла на Гологоти.

Тај дан се слави као Крстовдан, један од најзначајнијих празника у години. Обележен је црвеним словом и на тај дан се обавезно пости.

Репрезентација Србије у футсалу пласирала се на Европско првенство, пошто је у баражу била боља од Чешке.

Репрезентација Србије у футсалу 

пласирала се на Европско првенство, 

пошто је у баражу била боља од Чешке.

Србија је у реваншу у Нишу играла са Чешком неријешено 4:4 и прошла даље пошто је у првој утакмици играној 12. септембра у Хомутову побиједила са 4:3.

Сјајно је бранио голман "Орлова" и био је далеко најбољи играч утакмице.

Србија је повела преко Рамића. Касније суРајчевић и Пршић донијели нашем тиму вођство од 3:1 

У року од пет минута гости стижу до новог поравнања на 3:3. Симић опет враћа "Орлове" у предност од 4:3 да би Чеси поставили коначан резултат у 39. минути на 4:4.

Европско првенство ће се одржати од 30. јануара до 10. фебруара следеће године у Словенији.

 

Милош Милаковић и Срђан Буторац донијели сребрну медаљу са Свјетског првенства из Казабланке.

26.09.2017.

Милош Милаковић и Срђан Буторац 

донијели сребрно одличје 
са Свјетског првенства из Казабланке.

Српска репрезентација у боћању већ годинама 
по правилу са великих такмичења, Европских 
и Свјетских првенстава, доноси медаље.

Тако је било и овог пута на Свјетском првенству

које је одржано у Мароку, у Казабланки, 
одакле су се

Милош Милаковић и Срђан Буторац

вратили са сребрном медаљом 
освојеном у дисциплини пар

послије пораза у финалу од Словенаца.

МИЈА АЛЕКСИЋ - Да се не заборави!

На данашњи дан 26.9. рођен је

МИЈА АЛЕКСИЋ

један од славних српских глумаца и забављача

Српским џудистима укупно шест медаља на Свјетском купу у Београду!

Првог дана такмичења наше џудоке су 
освојиле четири медаље. 

Милица Николић 

се изборила за бронзано одличје 
у категорији до 52 килограма.

 Двије рођене сетре, 

Ања и Јована Обрадовић 

су практично у исто вријеме, 
али на два различита татамија, 
успјеле да се докопају трећег мјеста 
у категорији до 63 килограма, 
што је свакако куриозитет. 

Код мушкараца, 

Страхиња Бунчић 

је у категорији до 66 килограма 
морао да се задовољи сребром.

------------------------------------------  

Другог дана такмичења, у недјељу 
- медаље су освојили:

Бошко Бореновић 

је стигао до сребрног одличја 
у категорији до 90 килограма.

--------------------------------------------------

Горан Пргоњић 

освојио је бронзу у категорији преко 100 килограма.

Недјељна јесења цртица из свакодневице ... Толеранција или деструкција (само)свијести?! Поглед из мог многугла ...

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Увијек некако случајно или са намјером "налетим" на неке друштвене мреже и онако летимично погледам неке текстове. 

За прегледавање коментара који иду у тим полемичним, безвезним и бјесомучним расправама, ево да кажем - немам времена, а још искреније - ама уопште ме и не интересују. У тој баражној ватри и у размјенама коментара никад нема консензуса, нити се расправе заврше у некој иоле прихватљивој толеранцији. Тачније, увреде су саставни дио таквих расправа у којима ће јаје бити округло, а лопта ће бити у облику јајета.

Остаје питање да ли су бројна вријеђања оног другог и другачијег само саставни дио мозаика сиромаштва вокабулара у свеопштем безнађу и слуђености оних који су посљедица напретка или назадовања цивилизације или је у питању нешто сасвим друго. На таква  питања немам одговора. 

Ипак треба рећи да се ради о примитивизму, некултури, безобразлуку и о неизбалансираној поремећености острашћених аутора разно разних памфлета и о ауторима текстова који одишу свакојаком мржњом. Ради се заправо о манифестовању и о испољавању илузија у њиховим главама са поремећеним садржајем, а све због њихове немоћи да буду неко и нешто, а у ствари су нико и ништа. 

Не постоји ствар коју ће неко изговорити, а да се као по аутоматизму, ничим изазван, не нађе онај неко други и не осјети повријеђеним. Разлози за увреде се не могу ни побројати, али ево само неких, које би требале бити повод да се крене онако рафално са увредама...народ, нација, вјера, раса, политика, спортска навијања, пол, боја косе и очију....итд. итд..

Узалуд су, изгледа, прошли миленијуми од настанка и напретка цивилизације, а да се при том још увијек нисмо научили или привикли на стварност. А она је сљедећа – различити смо у много чему, али и слични у многим стварима које су ирелевантне у односу на све оне разлике које разједињују људе и које су стални реметилачки фактор у разумијевању и потребној и подношљивој толеранцији живота наспрам суживота и живљења.

У којој смо фази квази самоцензуре или оне наметнуте цензуре, е то не знамо. Али, много тога знамо. Знамо да су посљедице таквог стања очигледне и да се манифестују с једне стране између сфере једноумља и крајње деструктивног стања, и с друге стране неприхватљивог понашања које се претвара у безумље.

Зато ни вријеђања и понижења немају својих почетних као ни крајњих параметара чиме би била ограничена. Међутим, увијек или у већини, та вријеђања се крећу у распону од локалног, па до глобалног нивоа, од приватног, па до општег стања у свеукупним друштвеним односима. 

Ријетко кад или скоро никад се ниједан појединац не упита јесу ли оваква догађања везана и за његову кривицу, да не кажем и за његову одговорност за таква понашања. Не. Мислим да ће за појединца увијек неко други бити крив, јер забога, тако се најлакше ослобађа самодеструкције и свих негативности које су иманентне сваком човјеку. Али, то је само покушај, а сви покушаји се не завршавају и позитивним исходом.

Додуше, лијепо је бити свјестан своје позиције и бити умјерен у својој стварности, али то су само прокламовани циљеви и нека виђења која у основи не пролазе на коњуктурној узаврелој свакодневној сцени и у борби за опстанком, а врло често и за преживљавањем.

И сасвим на крају, мали је праг толеранције и нико о њему не води рачуна. Заправо, о таквим стварима не треба маштати. Но, треба имати на уму да маштање није против законито. Својим ногама не можете поклопити цијелу планету. Зато и не само због тога, већ и због много других разлога, вријеђања и увреде треба схватити само као слабост, по некад и као болест оних људи који су такви какви су и који у себи имају усађене најниже пориве мржње. Јер забога, чињенично је да без тога не могу да функционишу, па тако ни да опстају у времену сталних тектонских, друштвених и цивилизацијских промјена у друштвеним кретањима мјереним односом – “појединац у колективитету”.

----------------------------------------