Још
од малих ногу, овај младић је био окренут
Богу. Правдољубив, жалостив и истински
побожан, презирао је сујету света. Од
своје ране младости заволео је Христа
и трудио се да му у свему угоди. Његово
основно занимање је било свеноћно бдење
и тајна молитва Богу.
Отац
му би кнез Јарослав, а 1236 године и сам
би наименован у кнеза Новогорског. У
бици на реци Неви, која се одиграла 2
јула (15 јула по старом календару) 1240
године, победио је Шведе и добио надимак
Невски. Уздао се овај угодник Божји, не
толико у војску своју, већ у Бога. Пред
полазак у сваку битку он се обраћао
својим војницима речима: "Бог је не
у сили него у правди". Године 1250, постао
је кнез Владимирски и много се трудио
да подигне и васкрсне Русију.
Сматран је за великог заштитника и чувара православља, и неустрашивог исповедника Христове вере. Одбио је да се поклони татарским идолима, те га због тога татарски кан Батија веома поштоваше и уважаваше. Пред сам крај свог овоземаљског живота, он се замонаши и у монаштву доби име Алексиј и причестивши се Светим Тајнама мирно се упокоји 1 новембра (14 новембра по старом календару) 1263 године.
- Сахрањен је у манастиру Рождество Пресвете Богородице у граду Владимиру. Интересантно је напоменути да је овај христочежњив подвижник у тренутку када му је митрополит хтео ставити захвалну грамату у руку, широм је отворио и узео, као да је жив.
Сматран је за великог заштитника и чувара православља, и неустрашивог исповедника Христове вере. Одбио је да се поклони татарским идолима, те га због тога татарски кан Батија веома поштоваше и уважаваше. Пред сам крај свог овоземаљског живота, он се замонаши и у монаштву доби име Алексиј и причестивши се Светим Тајнама мирно се упокоји 1 новембра (14 новембра по старом календару) 1263 године.
- Сахрањен је у манастиру Рождество Пресвете Богородице у граду Владимиру. Интересантно је напоменути да је овај христочежњив подвижник у тренутку када му је митрополит хтео ставити захвалну грамату у руку, широм је отворио и узео, као да је жив.
Његове
свете мошти су 1381 године први пут
откривене, а 1547 године у време цара
Јована Четвртог у његову част и славу,
састављена је посебна служба и одређен
је овај датум да се празнује као спомен
на њега. По наређењу цара Петра Великог,
1724 године његове часне мошти пренете
су у Петровград, у Александро-невску
лавру, где и дан данас почивају.
+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
Историјат
храма Светог Александра Невског у
Београду датира још из времена избијања
рата између Србије и Турске.
Изражавајући жељу да помогну својој јужнословенској браћи, руске власти доносе одлуку да у Србију пошаљу генерал-лајтнанта, члана Государственог совјета и Војног совјета Михаила Григоровича Черњајева, са задатком да преузме руководство над српском војском и руским добровољачким јединицама. Међу руским добровољцима, словенофилима, налазио се и Николај Николајевич Рајевски, Толстојев узор за јунака Вронског у роману „Ана Карењина“, који је погинуо у борби са Турцима код Алексинца 1876. године.
Руски добровољци са собом доносе у Србију и покретну капелу, војни шатор - цркву посвећену Св. Александру Невском, која је била стационарена испред зграде Београдског универзитета. Освештао је београдски Митрополит Михаило 19. септембра 1876. године.
С обзиром на то да су се у њој вршила богослужења, војници причешћивали пред полазак на фронт, вршила опела погинулих, војна црква је у складу са потребама војске била премештана по фронтовима.
По завршетку рата 1876-77. године, премештена је у круг велике касарне у Београду. Руски добровољци су је поклонили Србији и Београду приликом њиховог повлачеља из земље.
