КОЛУБАРСКА БИТКА - Из славне српске историје!

СРБИ су народ 

који најбрже заборавља

своју славну прошлост, 

али зато памти туђе глупости!

На данашњи дан,

16. новембра 1914. године,


почела је Колубарска 

или Сувоборска битка,

пресудна битка

за опстанак СРБИЈЕ!

У тренутку када је цијели свијет очекивао капитулацију Краљевине Србије, вођена одлучним и енергичним ђенералом Живојином Мишићем наша војска успјела је да избори побједу над Аустроугарима.

На данашњи дан, 16. новембра 1914. године, почела је Колубарска или Сувоборска битка, најзначајнији окршај између војске Краљевине Србије и Аустроугарске у Првом свјетском рату.

Окончана је након мјесец дана успјешном противофанзивом коју су извеле снаге Прве армије под командом ђенерала Живојина Мишића, против бројније и боље опремљене аустроугарске војске, у тренутку када је читав свијет очекивао вијести о капитулацији Краљевине Србије.

 Прије Колубарске битке искусни стратег и ратник војвода Радомир Путник је сумњао да српска војска може изаћи на крај са надирућим аустроугарским трупама. На то су утицали и поразни извештаји са фронта. Команданти дивизија су јављали да читаве јединице одступају у нереду и паници. Хаос је захватио српску војску у толикој мјери да ни стрељање војника због самовољног напуштања јединица није имало никаквог ефекта. Код већине војника се видјела премореност и жеља да се све једном заврши, поручивали су "да дођу да се бију Краљ Петар и Никола Пашић, ако им треба". Уз војску су одступали сељани, бабе са унуцима, ту су били и рањеници и тешки болесници...

Суочен са овако тешком ситуацијом војвода Путник је предложио да се са Аустроугарском закључи примирје и то саопштио врховном команданту регенту Александру II Карађорђевићу у Ваљеву пред тадашњим помоћником начелника штаба врховне команде Живојином Мишићем.

"Србија нема више војске, 

војнички рат је завршен", 
рекао је Путник.

Са Мишићем је регент обишао фронт да би се увјерио у стање ствари. Они су му рекли да код њих постоји воља, али да су им потребни храна и муниција. Два дана уочи Колубарске битке, у ноћи 14. новембра, командант Прве армије генерал Петар Бојовић је рањен и због тога повучен са дужности. Путник је одлучио да за команданта постави Живојина Мишића.

Испоставило се то као права одлука јер је био прави човјек за командовање Првом армијом. Одлучан и енергичан Мишић је предузео мјере да се смањи бујица нередовног одступања. Суочен са пробојем фронта и сопственом процјеном да би повлачење по наредби српске врховне команде од 26. новембра довело до потпуног краха Прве армије,

Живојин Мишић самоиницијативно доноси одлуку о повлачењу на положаје западно од Горњег Милановца и издаје наредбу да се са извршењем отпочне рано изјутра 29. новембра.

Мишић предочава своју одлуку српској врховној команди и остаје при њој иако му је предочено да ће због његове одлуке додатно бити погоршан, ионако тежак, положај осталих српских трупа, а да ће Београд, као пријестоница, бити практично предат без борбе.

"Нећу у овом часу никога да слушам када радим посао за који сносим одговорност. Наредио сам повлачење и остајем при томе. 

Дајте команду коме хоћете, 

али док ја остајем, 
има да буде како ја мислим 

да је најбоље за ову земљу", 

забиљежено је да је 

Живојин Мишић 

тада рекао.

Тактика завршила
у уџбеницима!

Колубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен примјер да се војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко вријеме реорганизује, пређе у контраофанзиву и нанесе непријатељу одлучујући пораз. Тактика прегруписавања само I армије и концентрисаног удара на VI армију (која је била развучена на широком фронту) коју је извео Живојин Мишић данас се изучава на војним школама широм свијета. Колубарска битка је значајна и по томе што обjе војске у операцијама нису имале стратегијске резерве, којима би могле да ојачају своје линије тамо гдjе је то неопходно, већ су то постизале пребацивањем снага са једног на други дiо фронта.

 На крају српска врховна команда усваја његов приједлог и издаје директиву осталим снагама да изврше повлачење по плану од 26. новембра. Упркос претњама врховне команде, Мишић је извео свој план до краја. Послије одмора од неколико дана и када је стигла пушчана и артиљеријска муниција. Наредио је да пјешадија добро нишани, а да све друге батерије отворе ватру када примјете непријатеља. Када команданти осјете пометњу код непријатеља треба кренути у енергичан напад.

Наредио је општи напад на непријатеља 2. децембра:

"С пуном вољом и вером у Бога, 

напред јунаци!"

Хроничари су забиљежили да је почела фаза рата у којој су аустроугарску казнену експедицију претворили у - кажњену. Непосредно прије тога српски војници су напуштали бојно поље у нереду, а сада су јуришали на непријатеља као да сваки има три живота. Када су им се потом придружиле и армије под командом Степе Степановића и Павла Јуришића Штурма - катастрофа аустроугарске војске била је потпуна. Српска врховна команда могла је да објави да нема више аустроугарских војника, већ само заробљеника!

Пјевали су тих дана српски војници:

"Дош`о Шваба све до Љига,

а код Љига - заглиби га".

Битка на Колубари спасила је Србију 1914. године. Уједно била је то велика Мишићева битка. Водио ју је у свом родном крају, у својој постојбини, и био унапријеђен у чин бојног војводе (маршала). За многе је то било изненађење јер је регент Александар тражио да буде суспендован зато што је двије године прије тога очитао лекцију лично њему и Бојовићу.

Био је збуњен и начелник штаба врховне команде Радомир Путник. Позвао је регента телефоном и питао га шта му је то требало.

"Требало ми је да одам највеће признање човеку који није изгубио главу у време када је други већ нису имали", узвратио је Александар II Карађорђевић.