Прођоше дани Божића и прославе 26. рођендана РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ!

Љета Господњег, 10. јануара 2018. 

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Прође и најрадоснији хришћански празник Рођење Господа Исуса Христа. Славило се. Не може се рећи да није. Чак су славили и они којима уопште и није било до славља. Јер ионако, свакодневно, на једвите јаде састављају крај с крајем. И без обзира на све крајеве, многи су увијек на неком почетку. А почети било шта или се покренути према било чему је врло тешко. Јер, како било гдје кренути кад је пут велика неизвијесност. Та неизвијесност се огледа у свакодневној борби за голим преживљав

Дакле славило се, мада су и славља већ одавно изашла ван обичајног права, вјерске традиције и црквених правила. Празнична славља код нас су скоро попримила “такмичарски” карактер у надметању једних наспрам других.

 Видљиво је то на сваком кораку у потпуно раслојеном друштву, раслојеном на оне пребогате и на огроман број оних који се цијелу годину боре како да се “оправдају” пред Богом и да на какав такав начин обиљеже бар три најзначајнија вјерска празника у години, а то су породична крсна слава, затим Рођење и напокон Васкрсење нашег Спаситеља Исуса Христа.

Јуче смо, такође, прославили крсну славу Светог архиђакона Стефана и 9. јануар Дан РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ. За све грађане који воле Републику Српску – то је највећи празник. Био је то 26. рођендан Републике Српске. А рођендани се увијек славе и они се никад не заборављају. Датуми рођења су трајно уписани  у матичне књиге рођених, али су и трајно меморисани у памћења многих људи. Пошто је ово “колективни” рођендан Републике Српске, онда је он и рођендан свих становника и како рекох рођендан свих оних којима је у срцу РЕПУБЛИКА СРПСКА .

У том нераскидивом слављу и обиљежавању најрадоснијег празника Рођења Исуса Христа, па Сабора Пресвете Богордице, те Светог архиђакона Стефана, односно рођендана и крсне славе РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, добро је да се све више људи окреће духовности и нашим традиционалним вриједностима.

Суморна је чак и помисао на стално таворење и ишчекивање вјечитих обећања да ће живот бити љепши ако се нешто конкретно материјално има. Не треба подсјећати да је духовност била скоро па “убијена” у доба тоталитарног комунистичког режима. Генерације из тог времена не сносе никакву одговорност, јер је комунистичка чизма сваког појединца стискала за врат и газила је сваку слободу јавног изражавања. И сам сам био један од тих многобројних из тог времена који носим трауме тоталитаризма, јер су ме, почевши од основне школе и даље погрешно учили.

Прво,  од основне школе учитељи су ме учили да више волим злочинца Јосипа Броза, чак скоро више него своје родитеље!

Култ наметнуте личности злочинца Броза свакоме је усађиван и примао се као цвијетни пелцер. Али тада у тим годинама нисам знао о каквом се ради злу. Но ипак, у свему томе имао сам и среће, јер сам имао дивне и побожне родитеље. А и покојни ђед је био око 40 година предсједник Црквеног одбора парохијске надлежне цркве у коју сам као дијете ишао на вјеронауку. Памтим то, али памтим и многа друга зла из неких претходних времена, мада сам тада мислио да су то времена благостања. Признајем да сам био у заблуди.

Дакле, духовност је била потпуно потцијењена и маргинализована. Увијек, а поготово у овим свечарским данима треба се подсјећати да нас је кроз цијелу историју вјера спашавала да опстанемо као народ. Још увијек постојимо и опстаћемо у овој земљи која је могла бити много боља и срећнија да је било више памети, поштовања, међунационалне толернције, међусобног уважавања и мудрости.

Све је то давно негдје записано, али долазили су људи, боље речено нељуди који су рушили све оно што је било добро, а покушавали су силом и својим лудим главама да уређују свијет онако како је то само њима одговарало. Невјера у Господа Бога учинила је многа зла и на нама је да кроз вјеровање поново се призовемо памети, моралном и честитом животу. Ако ово не будемо напокон схватили, онда сигуран сам - нема нам помоћи. Ако се будемо и даље разједињавали неће бити још много историјских прилика да саборујемо и сабиремо се у чињењу свакодневних малих добрих дјела.

Питање да ли вјерујемо или не вјерујемо у Бога, коначно је постало наша лична и приватна ствар коју никоме не треба силом наметати. Мислим да се та стална халабука око тога напокон завршила, јер никад се неће сазнати да ли су више у Бога вјеровали они који су тврдили да не вјерују или они који су говорили да вјерују.

Много зла нанијела су нам бесмислена размишљања и стална заклињања неких људи и то баш у оно у шта ни они сами нису вјеровали.

И оно најважније - нема потребе да се кунем нити да сумњам у опстанак и трајање РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ!

Једноставно, у то вјерујем и убијеђен сам да ће и садашња, али и будуће генерације знати да сачувају и да развијају РЕПУБЛИКУ СРПСКУ!

То ни мало неће бити лако. Али, добро знамо да нам кроз цијелу историју нашег постојања никада није било лако.

Међутим, и у таквим околностима као народ смо опстајали и остајали и опстаћемо и остаћемо и даље да трајемо и да живимо! 

Живи трајно и срећно

РЕПУБЛИКО СРПСКА!

На многаја љета!

 

ХИМНА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

МОЈА РЕПУБЛИКА

Тамо гдје најљепша се зора буди
Часни и поносни живе добри људи
Тамо гдје се рађа нашег сунца сјај
Стамен, пркосан је мој завичај

За њега сви се сад помолимо
Другу земљу ми немамо
У срцу мом само је један дом
У срцу је велика моја република

У срцу мом најљепша звијезда сја
Моја република, Република Српска
Тамо гдје су наши преци давни
Име уписали у сваки корак славни

Тамо гдје се рађа нашег сунца сјај
Стамен и пркосан је мој завичај
За њега сви се сад помолимо
Другу земљу ми немамо

У срцу мом је један дом
У срцу је велика моја република
У срцу мом најљепша звијезда сја
Моја република, Република Српска.