Једна од безброј несрећа
која је задесила сарајевске Србе
Пише: Славко Јовичић Славуј
-------------------------------------
Клиничко-болнички центар "Кошево",
некад босанско-херцеговачки,
а данас у Федерацији БиХ
У
Сарајеву је од 1992. до 1996. године убијено
и из тог града протјерано око 460 српских
љекара. Велики број њих мучен је у
муслиманским сарајевским логорима.
Наведено је то у непотпуном списку
сарајевских љекара српске националности
који су у том граду убијени, затварани,
мучени, малтретирани и протјерани. Кроз
логоре је прошло њих педесетак, а на
десетине их је убијено.
На
том списку је и угледни сарајевски
професор др Милутин Најдановић, тадашњи
посланик Српске демократске странке у
Парламентарној скупштини БиХ који је
убијен у августу 1992. године. Његово
тијело са више прострелних рана пронађено
је на улазу стадиона “Кошево”. Одговорни
за овај злочин никада нису пронађени.
Разлог је познат као и у свим убиствима
Срба у Сарајеву. Нико убице никад није
ни тражио, мада сви у Сарајеву све знају.
Ту
је и доктор Милица Гутовић, која је
убијена при покушају изласка из Сарајева.
Како тврде свједоци, бачена је у ријеку
Миљацку 1994. године. На списку је и доктор
Милица Лопандић, чија је смрт настала
под неразјашњеним околностима 1993.
године, затим радиолог Живојин Савчић
за кога се тврди да је погинуо у
саобраћајној несрећи 1994. године. Ортопед
Бранко Станчић који је у децембру 1992.
године убијен у стану, па интерниста
доктор Милорад Томашевић за кога свједоци
кажу да је убијен 1993. године, доктор
Гојко Шурбат који је такође убијен...
ЖИВОТ
У СТРАХУ
Академик професор др Марко Вуковић
Многи
од угледних љекара прошли су кроз
Централни затвор, у коме је пет мјесеци
провео и проф. др Марко Вуковић. Овај
бивши потпредсједник Пословодног одбора
хируршких клиника и шеф Одјељења на
Трауматолошкој клиници у Сарајеву је
у више изјава истицао у каквом су страху
љекари живјели послије убиства професора
Најдановића и других неразјашњених
смрти њихових колега.
Сви
су у Сарајеву причали о убиству професора
Најдановића. Послије тога завладао је
велики страх међу љекарима. Прије тога
рањен је и професор др Бориша Старовић.
Рањен је у раме, а према анализи, очигледно
је било да је пуцано са неког небодера
и то тамо гдје је становао. Убрзо је
погинуо и доктор Ранко Шурбат. Према
ономе што ми је рекао његов брат Гојко,
такође љекар, његов брат је убијен. Рекао
ми је да на његову терасу метак никако
није могао залутати - каже професор
Вуковић.
Из
своје куће у Централни затвор професор
др Вуковић одведен је 2. јануара 1994.
године у пола два ујутро, без повода и
разлога.
"Спавао
сам у кући и негдје око пола два ноћу
чула се лупа на вратима и позив: Отворите,
полиција. Отворио сам и ушла су петорица.
Један ми је држао уперено свјетло у
лице, други оружје у тијело, а она тројица
су се разлетјела по кући. Повели су ме
у стан доктора Игора Сабљака који је
Хрват. Извели су га из стана и у иста
кола нас стрпали и повели на Другу
интерну клинику. Тражили су доктора
Немању Вељкова. Доктора Дејана Кафку
су ухапсили на улици на Долац Малти, а
доктора Медића, чијег се имена не могу
сјетити, а радио је као гинеколог,
ухватили су у кући" казао је Вуковић.
Против
њега је подигнута оптужница по којој
се теретио за “геноцид, слабљење
одбрамбене моћи РБиХ, напуштања војне
обавезе”. Додаје да су Срби љекари у
Сарајеву умирали под неразјашњеним
околностима. То је међу Србима изазвало
велики страх. Ово потресно свједочење
професора Вуковића остало је забиљежено
и оно је само дио онога кроз шта су прошли
сарајевски Срби у рату.
Професор
др Вуковић је истицао да су сва ова
убиства, малтретирања и шиканирања била
наручена и планирана.
"Вјерујем да
су ове злочине извршавали припадници
муслиманске армије БиХ “Шеве”, затим
познати предратни криминалци из Сарајева:
Ћеле, Празина, Цацо и др. Имали су директан
проход до врхова муслиманске власти, а
нарочито до Ејупа Ганића и Aлије
Изетбеговића. Налоге за убиства не знам
да ли су давали, али ничим никада нису
ни покушали спријечити да се та убиства
не дешавају. Вјерујем да је било налога,
али о томе се и данас ћути" - каже
Вуковић.
"Зелене
беретке" заузеле болницу Кошево
Никаква
више није тајна да је Сарајево масовна
српска гробница за вријеме рата 1992-1995.
Много је поубијаних посуто бензином и
спаљено, да се не може извршити
идентификација.
Сарајевски
љекар Срђа Булатовић потврдио је ово
Документационом центру РС за истраживање
ратних злочина над Србима. Др Булатовић
био је специјалиста уролог у болници
“Кошево”, а данас живи у иностранству.
У
изјави је рекао да се већ у марту 1992.
године у цијелом Сарајеву, а првенствено
у општини Стари град, осјећала атмосфера
рата који долази.
"Тада још ненаоружане
групе млађих муслимана, а посебно
таксисти, пратили су угледније Србе по
граду, пратили су им сваки корак од
ресторана у којим су се традиционално
састајали, па до јавних скупова и све
су биљежили" - испричао је др Булатовић.
Сарајево
је већ тада постало град надимака, гдје
се мало коме из тих групица помињало
право име и презиме.
- Ата, Сељо, Секи,
Феко, Јусо, Харис Луковац /инспектор
тадашње Државне безбједности и главни
шеф за безбједност Алије Изетбеговића
- Напомена аутора текста/ - група од 13
муслимана који су се заклели Изетбеговићу
да ће га доживотно чувати - несметано
су вршљали по Уролошкој клиници, гдје
сам радио као љекар специјалиста - навео
је др Булатовић.
Свједочио
је да се почетком априла 1992. године на
Клиници осјећала потпуна поларизација
по националној основи.
"Тада сам се
осјећао заштићено у присуству др Гузине
и др Бабића, чувених специјалиста,
познатих Срба са Уролошке клинике. Бабић
је убрзо напустио посао и отишао на
Пале. Нико од наших политичких званичника
није нам дао никакво упутство: Да ли
бјежати или остати у граду" - испричао
је он.
У
изјави је навео да су припадници
муслиманске Армије БиХ “Зелене беретке”,
које је контролисао Алија Изетбеговић
тада окупирале цијели круг болница на
Кошеву.
"За Уролошку клинику је био
задужен извјесни Мема, полуидиот,
психопата. Давао је себи за право да
контролише кога хоће и како хоће, па чак
и да коментарише појаве и карактерише
личности. Мени су лично говорили да ће
ме убити, мада су ме многи од тих непозваних
типова одраније познавали" - казао
је др Булатовић.
"Крајем
априла 1992. године". испричао је у
наставку др Булатовић, "кренуло је
пљачкашко претресање српских станова
у Сарајеву, под изговором лова на
снајперисте. Такође, почела су масовна
хапшења Срба, одузимање вриједних
ствари, па чак и читавих станова ради
смјештања неких њихових бораца који су
долазили из Рашке и са Косова. Силовања
и убиства Срба постали су свакодневица"
- навео је др Булатовић.
-"До
изражаја долазе делинквенти, све сами
олош испливава на површину. Највећи
криминалац на Кошеву - Јаско, становао
у улици Хасана Бркића бр. 48/1, затим Хамо
Поплата, који је похапсио стотине
недужних Срба, па Ибро Поплата, власник
ресторана “Фазан”, специјалиста за
силовања Српкиња. Познати сарајевски
криминалац Ђале, заједно је са поменутим
Поплатама заклао је Јована Милушића,
званог Макс, који им је био комшија"
- свједочио је др Булатовић.
Казао
је да су злогласна “Јукина раја” у Дому
за глухонијему дјецу “Немања Влатковић”
у Сарајеву поставили “полицијску
постају” чији командир је био Трта,
раније запослен као конобар у пицерији
“Данди”. Ту, затим у Билијар клубу, као
и у кафани “Кестенов хлад”, смјештеној
у кући докторке Војке Марковић, примијећено
је груписање муслимана из Рашке и
складиште разног наоружања. Ту је
“виђенији” гост био Јасмин Нишић звани
Пишоња.
У
мају 1992. су, испричао је, сви излази из
града били блокирани, а на Клиници је
виђао многе испребијане колеге, али и
пацијенте.
"На Клинику су довели
рањене војнике ЈНА послије злочина код
Скендерије. Међу њима су били и рањени
пуковник ЈНА Каталина и потпуковник
ЈНА Божиновски. Смјестили су их на други
спрат, који је претворен у затвор. Један
од војника, Витковић, из Илијаша, рањен
у стомак, умро је послије операције.
Неко од особља му је дао да се напије
воде, намјерно, свакако што претпостављам
да се показало као фатална, али намјерна
грешка" рекао је др Булатовић у изјави.
Ћело и злочинци изнад Бога
Др
Булатовић је посебно истакао да су многи
љекари оптуживани за намјерне смрти
муслиманских војника. Једном је Рамиз
Делалић Ћело попљувао и ишамарао
професора Фарука Коњхоџића, који је
лијечио једног њиховог војника. Др
Булатовић је, како је свједочио, био
запрепашћен и понашањем неких својих
колега љекара, који су преко ноћи
“потонули у дух чаршије, која се гушила
од патолошке србомржње”.
Случај професора Најдановића
Лично и добро сам знао професора
др Милутина Најдановића /н.п.а. - С.Ј.С./
Монструозан
злочин над љекаром Грудне хирургије
проф. др Милутином Најдановићем остао
је под велом тајне и неријешен. Он је
убијен у ноћи 14. августа 1992. године у
ратном Сарајеву, а истраге о том убиству,
као ни криваца, и даље нема.
Др
Најдановић био је посланик СДС-а у првој
демократској Скупштини СРБиХ. Био је
професор на Медицинском факултету у
Сарајеву и оснивач Торакалне хирургије
у том граду.
Његова
супруга Рикица Најдановић, кћерка
угледног писца Исака Самоковлије, у
више наврата покушавала је доћи до
података ко је и зашто убио њеног мужа.
Наилазила
је само на зид ћутања.
У
Кантоналном тужилаштву Сарајево постоји
формиран кривични предмет због почињења
кривичног дјела убиства, на штету М. Н.,
а по непознатом починиоцу. Али никад се
даље од тога није одмакло, нити је било
интереса да се то монструозно убиство
разријеши.
Др
Булатовић је рекао да су припадници
муслиманске Армије БиХ, које је контролисао
Јука Празина (предратни сарајевски
криминалац) убијали виђеније грађане
Сарајева, Србе, оптужујући их за
посједовање оружја, за дојављивање, за
“сарадњу са четницима”.
"На
њихову душу треба ставити све оне у
Сарајеву, тако познате, масовне гробнице
за Србе - код Жељезничке станице, испред
ЖТП хотела у Велешићима, између старог
гробља и дворане Зетра, између гробља
“Лав” и студентске поликлинике, на
Алипашином пољу код телевизије" рекао
је др Булатовић.
Др
Марковићу узели новац па пуцали у леђа.
Доктор
Славко Марковић, који је био први
специјалиста у БиХ за контролу лијекова
и његова супруга Милица, психијатар,
дали су 4.000 марака једном муслиманском
војнику да их изведе из ратног Сарајева.
Повео их је према Илиџи, рекавши да иду
Миљацком. Она је ту и убијена, а он тешко
рањен. То је потврдио бивши потпредсједник
Пословодног одбора хируршких клиника
и шеф Одјељења на Трауматолошкој клиници
у Сарајеву професор др Марко Вуковић.
Овај
чувени сарајевски универзитетски
професор, чији дио свједочења је на
почетку текста објављен, пет и по мјесеци
провео је у Централном затвору у Сарајеву.
Ратне године у Сарајеву, испричао је,
биле су погубне за многе љекаре који су
у том граду остали, али и оне који су
покушали да га напусте. Малтретирања,
затварања, убиства изазвала су језиви
страх.
"Свако
је тражио начин да се извуче из Сарајева,
а то је било тешко. Неки, нажалост, у томе
нису успјели" - рекао је др Вуковић,
сјећајући се случаја доктора Славка
Марковића.
"Овај
Фочак ми је био пријатељ, са којим сам
дуго радио. Дао је 4.000 њемачких марака
једном муслиманском војнику да њега и
његову супругу изведе из Сарајева. Повео
их је према Илиџи, која је тада била под
контролом Срба. Рекао им је: “Идите
Миљацком сто метара, газите по води,
доље су ваши”. Они су кренули и послије
30-40 метара хода добили су метак у леђа.
Она је одмах умрла, а он је тешко рањен.
За руку је држао када је погођена и мртву
је извукао на српску страну" - рекао
је професор др Вуковић.
Доктор
Славко Марковић је успио да се извуче
и скраси у Београду. Вуковић је рекао
да је послије тога међу српским љекарима
завладао још већи страх.
"Чак и они
који су имали новац нису га смјели никоме
дати, јер им се могло десити исто што и
Марковићима" - казао је он.
Још
један случај из ратне 1993. године, испричао
је др Вуковић, изазвао је језу.
"Негдје
је то било крајем августа, почетком
септембра 1993. Пред старом Хируршком
клиником срео сам докторицу Милицу
Лопандић. Она је била први дјечији хирург
у БиХ. На Хируршкој клиници провела је
цијели радни вијек и зарадила пензију.
Муж јој је био тешко болестан. Није било
воде и дошла је на клинику са канистером
да тражи три-четири литра. Истјерале су
је и извријеђале сестре са којима је
цијели живот радила", рекао је он.
Када
је срео испред клинике, тресла се од
плача.
"Повео сам је на Трауматолошку
клинику, гдје јој је једна сестра дала
воду. Негдје послије два мјесеца чуо
сам да се, наводно, бацила са прозора из
кћеркиног стана. Говорило се да то није
тачно и да је бачена са прозора. Истину
нико никада неће знати", испричао је
професор Вуковић.
Име
др Милице Лопандић налази се на списку
460 српских љекара који су убијени,
затварани или протјерани из Сарајева
од 1992. до 1996. године.
Сарајевски
љекар Срђа Булатовић, који је изјаву о
дешавањима у Сарајеву дао Документационом
центру РС за истраживање ратних злочина
над Србима, рекао је да је Ратко Митровић,
који је живио у улици Краља Томислава
бр. 36/2 и радио у просектури “видио много
наших унакажених лешева”.
"Видио
је, између осталих, и осам чланова
породице Ристовић из Велешића, као
вјерну слику иживљавања муслиманских
банди над незаштићеним Србима. Ратко
Митровић је извршио и идентификацију
проф. др Милутина Најдановића, над којим
је извршен злочин несхватљив за
цивилизованог човјека", рекао је др
Булатовић.
-----------------------
СПИСAК
љекара убијених, затвараних
и протјераних
из Сарајева 1992-1996.
1.
Давидовић др Томислав, офтамолог
2.
Димитријевић др Коста, хирург
3.
Димитријевић др Aндреј
4. Додер др
Радоје, Београд
5. Додер др Младен, умро
у Израелу
6. Драгутиновић др Остоја,
Власеница
7. Драгаш др Гојко
8. Драгаш
др Млађенка, Хреша
9. Драшковић др
Васика, Угљевик
10. Драшковић др Бранка,
хирург
11. Дрецун проф. др Мара, физиолог,
Подгорица
12. Димитријевић др Вера,
кардиолог
13. Дивљан др Соња, Касиндо
14.
Дивчић др Драгомир
15. Дурсум др Веселин,
хирург, Требиње
16. Дучић др Синиша,
дјечији хирург
17. Дучић проф. др Војо,
педијатар
18. Ђорђевић др Милан,
гинеколог, Нови Сад
19. Ђорђевић др
Драган, проф. инфектологије
20. Ђерић
др Петар, Нови Сад
21. Ђерић др Мирјана,
Соколац
22. Ђерић др Миломир, Соколац
23.
Ђокановић др Драган, педијатар
24. Ђокић
проф. др Стахиња, умро
25. Ђорђевић др
Драган, гинеколог, Нови Сад
26. Ђокић
др Игор, хирург, Касиндо
27. Ђорђевић
проф. др Катарина, дерматолог
28. Ђуровић
др Ђорђе, патолог, Београд
29. Ђорђевић
Мирјана, инфектолог, Нови Сад
30. Елез
Радомир, гинеколог, Брчко
31. Елек др
Драган
32. Елез др Сава, ОРЛ
33. Ерић др
Јован, мед. Рада, Пале
34. Ерић Милка,
гинеколог, Сарајево
35. Елез др Душко
36.
Ерцег др Младен, анестезиолог, Београд
37.
Елез Весна, геријатар, Шведска
38. Ждрале
др Славко, хирург, Касиндо
39. Жугић
(Гавриловић) др Мира, неуропсихијатар
40.
Зазула др Срђан
41. Зелен др Љубица,
мед. рада Пале
42. Зелен др Љиља,
неуропсихијатар, Пале
43. Зорановић др
Урош, хирург, ВМA Београд
44. Зубић
Синиша, гинеколог, Касиндо
45. Ивановић
др Мира, пнеумофтизиолог
46. Илић др
Мирјана
47. Јокић др Гордана, кардиолог,
Касиндо
48. Јакшић др Војка, анестезиолог
49.
Јаковљевић др Горан, неуропсихолог,
Херцег Нови
50. Јанковић др Душко,
радиолог, умро
51. Јанкулов др Владо,
радиолог
52. Јањић др Споменка,
бактериолог, Касиндо
53. Јовичић др
Тања, Касиндо
54. Јовановић Убавка,
хигијена
55. Јовић др Горан, Енглеска
56.
Јокић Стојан, проф. хигијене
57. Јакић
др Нада, хигијена
58. Јанкулов др (супруга
Владова)
59. Јовановић проф. др Радмило,
неуропсихијатар
60. Јовановић др
Светозар, Нови Сад
61. Јокић Гордана,
микробиолог, Канада
62. Јокић Бранка,
микробиолог, Тексас
63. Калинић др
Драган, Београд
64. Канта др Лајла,
анестезиолог
65. Кариклић др Небојша,
хирург, Касиндо
66. Калуђерчић др Сања,
Сплит
67. Караџић др Радован,
неуропсихијатар
68. Кафка др Дејан,
хирург, затваран, Београд
69. Кезуновић
др Зоран, Соколац
70. Кезуновић др
Љиљана
71. Кезуновић др Мирослав,
трауматолог, Подгорица
72. Кецмановић
проф. др Душан, Aустралија
73. Ковачевић
др Гина
74. Ковачевић др Новица, умро
75.
Ковачевић др Милица
76. Којић др Синиша,
хирург
77. Којовић проф. др Јелица,
патофизиологија, Бањалука
78. Копривица
др Зорица, гинеколог, Касиндо
79.
Копривица др Зоран, интерниста, Чачак
80.
Копривица др Гордана, педијатар,
Бијељина
81. Костић др Брано, хирург,
Пале
82. Коцић проф. др Душан, интерниста,
Херцег Нови
83. Кошарац др Дијана,
анестезиолог
84. Кртинић (Поповић) др
Ранка, анестезиолог
85. Кривокућа др
Остоја, Милићи
86. Крупеж др Предраг,
интерниста, Београд, умро
87. Кулић
(Шатор) др Зехра, педијатар
88. Куреш др
Крсто, ОРЛ, Шид
89. Кусмук др Сребренка,
Соколац
90. Кузмановић др Предраг,
хирург
91. Лазаревић др Драгољуб,
хирург
92. Лаловић др Јадранка,
радиолог
93. Лемез др Слободан, Канада
94.
Лемез др Љиљана, Источно Сарајево
95.
Лемез др Стојанка
96. Лемез др Мирјана,
умрла
97. Лопандић др Милица, убиство
у Сарајеву 1993.
98. Лукић др Влајко
99.
Лукић др Оливера
100. Лучић др Максим,
професор
Српске љекаре
су убијали, рањавали и хапсили
Сарајево
(муслиманско) је себи дозволило да многи
угледни љекари попут проф. др Милутина
Најдановића буду убијени на најмонструознији
начин. У ратном Сарајеву рањени су
професор др. Бориша Старовић, Жарко
Мијатовић, као и многи други угледни
љекари. Неки су нестајали на неразјашњен
начин.
Испричао
је ово бивши управник Војне болнице у
Сарајеву др Томислав Таушан, истакавши
да однос ратног Сарајева према љекарима
српске националности нема никакве везе
са хуманизмом, етиком и Хипократовом
заклетвом. Сјећа се да је из Војне болнице
од 2. априла 1992. до изласка и евакуације
из Сарајева, 10. маја 1992, изашао само два
пута. Једном до стана, а други пут до
зграде муслиманског Предсједништва
БиХ.
"Имао
сам стан на Врацама на самој линији
ратног разграничења у близини Јеврејског
гробља. Када сам пошао до стана гађао
ме снајпер испред куће. Видјели су војно
возило и гађали ме снајпером", каже
др Таушан.
Многи
љекари, тврди, послије изласка из Војне
болнице, били су убијени или су
нестали.
"Када смо напустили болницу
стоматолог Младен Пурковић, који је
остао иза нас у Сарајеву, завршио је у
муслиманском логору “Виктор Бубањ”.
Тамо је одлежао пет-шест мјесеци. Био
је осуђен. Колико сам чуо, неки од његових
најближих колега пријавили су га да је
наводно имао снајпер. Сигуран сам да
никакав снајпер Пурковић није имао.
Колико знам, послије је отишао у Канаду",
рекао је др Таушан.
До
10. маја 1992. додаје да је Војна болница
помагала цивилним болницама у граду,
"Кошево" и "Језеро", које нису
имале кисеоника, крви, раствора. Сјећа
се и злочина над војницима ЈНА у
Добровољачкој улици.
"Када се десио
злочин у Добровољачкој улици над
војницима ЈНА, довезени су нам људи које
смо знали, побијени у санитетском возилу.
Тешко ми је то падало и опомињало ме. С
обзиром на то да сам и основну школу
завршио у Сарајеву, знао сам сву сарајевску
“рају”, али и “багру”.
"На
улици су власт држали распуштени
криминалци. То људи из ЈНА, чини ми се,
нису схватили", рекао је др Таушан.
"Каква
је то црна војска у којој је криминалац
Јука Празина постао генерал? Они су били
власт, није било државе", каже др
Таушан.
Каже
да је одмах послије рата успоставио
контакт са др Абдулахом Накашом за кога
каже да је добар човјек и хирург.
"Долазио
сам код њега у бившу Војну болницу и
послије рата, а сада тамо не бих ушао ни
мртав, јер болницу води човјек из политике
СДА, а не стручњак", каже др Таушан.
Други
дио списка од 460 србских љекара
који су
убијени, затварани или протјерани
из
Сарајева од 1992. до 1996. године.
1.
Лазаревић др Драгољуб, хирург
2. Лаловић
др Јадранка, радиолог
3. Лемез др
Слободан, Канада
4. Лемез др Љиљана,
Источно Сарајево
5. Лемез др Стојанка
6.
Лемез др Мирјана, умрла
7. Лопандић др
Милица, убиство у Сарајеву 1993.
8. Лукић
др Влајко
9. Лукић др Оливера
10. Лучић
др Максим, професор
11. Медан др Тања,
гинеколог, Београд
12. Мастиловић проф.
др Бориславка
13. Михољчић др Милан,
професор биохемичар
14. Маглајић др
Марина, гинеколог
15. Магазиновић др
Бранко, хирург
16. Магазиновић др Ламија,
анестезиолог
17. Малиновић др Миленко,
хирург, Вршац
18. Малиновић др Ранка,
анестезиолог
19. Мандић др Јованка,
неуропсихијатар, Касиндо
20. Марковић
проф. др Здравко, патолог
21. Марковић
др Синиша, хирург
22. Марић (Соучек) др
Рада, пнеумофтизиолог
23. Марковић др
Бранислав, уролог, Београд
24. Марковић
др Наташа, ОРЛ, Приједор
25. Мацановић
проф др Катарина, дерматолог
26. Мацановић
проф др Момир, интерниста
27. Мацановић
др Срђан, Енглеска
28. Мевић др Јадранка,
мед. рада
29. Медан др Мирко, гинеколог,
Бијељина
30. Медан др Ранко, гинеколог,
Подгорица
31. Меденица др Мирослав,
интерниста, Подгорица
32. Меденица др
Мирић, пнеумофтизиолог
33. Мехмедбашић
проф. Владо, гинеколог, Илиџа
34. Мијатовић
проф. др Жарко, гинеколог, умро
35.
Мијатовић др Срђан, Београд
36. Мијатовић
др Љиља
37. Милидраг др Оливера,
радиолог
38. Милићевић др Јевросима
39.
Милићевић проф. др Никола, ортопед,
Београд
40. Милићевић др Споменка,
окулиста
41. Милић проф. др Милош,
физиолог, САД
42. Милинчић др Ирма
43.
Милићевић проф. др Слободан, хирург
44.
Милошевић др Свјетлана, радиолог,
Београд
45. Мимић проф. др Владо,
гинеколог, Илиџа
46. Милутиновић др
Слободан, физијатар, Ниш
47. Милорад др
Михајло, Никшић
48. Миладиновић др
Борислав, убио се
49. Младеновић проф.
др Зоран, ОРЛ
50. Милић др Мирјана,
стоматолог, Јужна Африка
51. Милошевић
др Свјетлана
52. Меденица др Сњежана,
доц. неуропсихијатар
53. Милошевић др
Војо, педијатар, Касиндо
54. Мачар др
Синиша
55. Милашиновић др Сава
56.
Микетић др Наташа
57. Микетић др
Војислав
58. Мачак Оливера, Касиндо
59.
Мочевић др Бојана, Сопот
60. Мрда др
Боро, умро
61. Мркајић др Реља, Дервента
62.
Мркајић др Младен
63. Мусић др Љиља,
анестезиолог, Канада
64. Марковић др
Зора
65. Надаждин проф. др Мира,
бактериолог
66. Најдановић проф. др
Милутин, убијен у Сарајеву 12.8.1992.
67.
Најдановић (Самоковлија) др Љиља,
педијатар
68. Најдановић др Огњенка,
педијатар, Београд
69. Невјестић др
Зоран, дјечији хирург
70. Нинковић др
Драган, хирург, Њемачка
71. Нинковић др
Рената, физијатар
72. Обрадов проф. др
Бранка, педијатар
73. Обрадов проф. др
Бранислав, интерниста
74. Обрадов др
Зоран, интерниста
75. Обућина проф. др
Ђоко, Београд
76. Окука др Јован, хирург,
Зворник
77. Остојић др Свјетлана
78.
Остојић др Тања, педијатар, Касиндо
79.
Обрајов С. др Зорица
80. Обрадовић
(Слободана) Драган, гастроеминофролог,
САД
81. Папић др Миро, ортопед, Илиџа
82.
Попадић др Александра, Аустрија
83.
Памучина др Перо, умро
84. Пантић др
Ђорђе, физиолог, Никшић
85. Пандуревић
др Коса, педијатар, Касиндо
86. Пејић
др Милан, ОРЛ, Касиндо
87. Перенда др
Влатко
Блажујска болница "Жица" - ратни збјег
Општа
болница "Жица Блажуј" на Илиџи у
рату је постала уточиште многим љекарима
који су бјежали из Сарајева. У "Жици"
је оперисан др Славко Марковић, који је
тешко рањен у Миљацки покушавајући да
изађе из града. Његова супруга др Милица
Гутовић-Марковић тада је убијена. Рекао
је ово доктор Милан Пејић.
Рат
га је затекао на мјесту шефа Клинике
ОРЛ у болници "Кошево", а потом је
био начелник ратне болнице "Жица".
Доктор Пејић каже да су већ у априлу
1992. године на клинику "Кошево"
долазили непознати људи да надгледају
и прате српске љекаре. Било је то
индиректно упозорење свима нама, јер
ти нови људи нису били запослени на
клиници. Не знам ко их је послао, али они
су љекаре пратили и одводили", каже
др Пејић.
Др Милан Пејић, директор ратне болнице "Жица"
Посљедњи
пут на клиници је дежурао 7. на 8. мај
1992. "Тог 8. маја заустављен је аутобус
који је љекаре довозио у болницу и
затражено је да из њега изађу Срби.
Покушали су да разврстају људе и из
аутобуса изведу Србе. Педијатар Лутво
Хоџић није дао да се људи дијеле и смјену
је вратио. Сваки дан ситуација се све
више заоштравала и постајало је
неподношљиво", казао је др Пејић.
Успио
је да из Сарајева под контролом Армије
РБиХ избјегне у дио града који је
контролисала ВРС. Каже да је "ратна
болница "Жица" постала у рату
уточиште многих љекара који су бјежали
из Сарајева. Тако су у "Жицу" дошли
специјалиста максиофацијалне хирургије
Драго Грубар, који је данас у Аустралији,
те анестезиолог Драгомир Вујичић. Дошао
је и др Недељко Поповић, др Брчевић, са
др Поповићем изашла је и његова супруга
Дубравка специјалиста ОРЛ, др Вјеран
Саратлић, др Оливера Мајкић, психијатар
Илија Чалић", сјећа се др Пејић.
СРПСКИ ДОКТОРИ ИЗ САРАЈЕВА
ДАНАС СЕ НАЛАЗЕ СВУДА
ПО СВИЈЕТУ
Каже
да је у болницу "Жица" дошао и др
Немања Вељков 20. јуна 1994. године, др
Татјана Иветић, др Синиша Вуковић, др
Милан Видовић, др Александар Семиз. У
ратној болници "Жица" радило је
160 људи, а болница је послије Дејтона
исељена. Љекари су тражили да им буде
обезбијеђена локација на којој би могли
да наставе да раде, али то се није
догодило, послије чега су се расули по
свијету.
"Послије
свих лутања, одлучио сам да се смјестим
у болници "Касиндо" и са мном је
прешло 45 људи", каже др Пејић додајући
да су неки љекари из болнице "Жица"
отишли у Фочу, други у Бијељину, трећи
у Брчко, Зворник или Требиње. Додаје да
сваке године уприличе скуп поводом дана
формирања ове херојске болнице - 22.
априла.
"У
мојој канцеларији су сва обиљежја
"Жице", сва документација је уредно
сложена. Издао сам безброј потврда о
рањавању, умирању, погибији... Изгледа да
никога наша документација не интересује.
Гдје ће ово завршити, сам Бог зна? Коме
ћу ово предати? Ово је државна брига",
казао је др Пејић показујући на ордења
и признања која је ратна болница "Жица" добила
за спасавање хиљада живота у рату.
ЗЛОЧИНАЦ:
ЈУКА ПРАЗИНА и Зелене беретке
Др
Пејић се сјећа да су на Клинику за
трауматологију још почетком марта 1992.
године дошли непознати наоружани људи.
Говорило се да је рањен Јука Празина,
да горе лежи и лијечи се и да су то његови
људи који га обезбјеђују. Причало се да
су се бавили борбама паса и да је ту било
некаквих сукоба и да је рањен, казао је
др Пејић.
Трећи
дио списка од 460 српских љекара
који су
убијени, затварани или протјерани
из
Сарајева од 1992. до 1996. године.
1.
Пламенац проф. др Павле, патолог,
Београд
2. Петричевић др Зоран,
пнеумофтизиолог
3. Попић др Милисав
4.
Попадић др Александар, неуролог, Беч
5.
Попадић др Миодраг, интерниста
6.
Поповић др Недељко, трауматолог,
Бијељина
7. Поповић др Невен
8. Поповић
др Милисава
9. Поповић др Душка, ђечији
ортопед, КЦ Србија
10. Поповић др
Дубравка, Бијељина, ОРЛ
11. Потпарић др
Гоша, хирург, САД
12. Поша др Тончи, Нови
Сад
13. Прља др Владимир, ОРЛ
14. Прља
др Светлана
15. Петровић др Оља,
кардиолог
16. Павловић др Жељко,
гинеколог, Касиндо
17. Попић Момир,
педијатар, Сарајево
18. Пешић др Весна,
бактериолог
19. Пикула др Гордана,
микробиолог, Канада
20. Плеша др Тања,
патолог, Касиндо
21. Пушина др Татјана
22.
Пржуљ др Петар, Нови Сад
23. Пржуљ др
Сњежана
24. Пуришић др Слободан,
Њемачка
25. Путник др Богдан, радиолог
Панчево
26. Пажун-Шарковић Зорана,
гастроентеролог, Енглеска
27. Перић
Андреас, патолог, Подгорица
28. Пејовић
Драган, радиолог, Травник
29. Пипов-Митровић
Мира, пулмолог
30. Радан др Жељко,
анестезиолог, Херцег Нови
31. Радовановић
др Ружица, педијатар, Илиџа
32. Ристић
др Синиша, професор, Фоча
33. Регоје др
Предраг
34. Радовић др Свјетлана, САД
35.
Рашевић др Бранка, Бијељина
36. Радојевић
прим. др Милан, хирург
37. Радовић др
Ратко, стоматолог, Пале
38. Радовић др
Момчило, уролог
39. Радовић др Брана,
интерниста, Касиндо
40. Радовић проф.
др Никола, ОРЛ, Подгорица
41. Радовић
др Татјана
42. Радуловић проф. др
Рајко
43. Радуловић др Добрила, мед.
рада
44. Раичевић др Биљана, дерматолог
45.
Радовановић др Винко, хирург, И.
Сарајево
46. Роквић др Ратко, општа
медицина, Бањалука
47. Раичевић др
Бранка, инфектолог
48. Рустемпашић др
Енко, неуропсихијатар
49. Рустемпашић
(Сорајић) др Оња, доцент, анестезиолог
50.
Родић ??? физијатар, Зворник
51. Радовић
др Јефто, стоматолог
52. Сигојков др
Бранка, физиолог
53. Станковић др
Радомир, проф. патозиолог
54. Сабљак др
Пеђа, хирург
55. Сабљак др Игор, радиолог,
хапшен у Сарајеву
56. Савчић др Живојин,
радиолог, погинуо у саобраћајној несрећи
1994.
57. Самац др Ирена, радиолог,
Шведска
58. Саратлић др Ведран,
неурохирург, Касиндо
59. Седлар проф.
др Ђорђе, гинеколог, умро
60. Седлар др
Срђан, гинеколог, Нови Сад
61. Седлар
др Оливера, педијатар, Сремска Митровица
62.
Секулић др Јован, хирург
63. Секуловић
др Јован, пластични хирург
64. Семиз
прим. Александар, хирург, Мостар
65.
Симчић ??? анестезиолог
66. Станчић др
Бојана, у САД
67. Станчић Бранко, ортопед,
убијен у стану 12/92.
68. Спасојевић др
Милица, радиолог, Београд
69. Спасојевић
др Ненад, Њемачка
70. Станојковски др
Жељко, хирург, Италија
71. Станковић
(Селак) др Милица
72. Станковић др Горан,
радиолог
73. Старовић проф. др Бориша,
академик, умро
74. Старчевић др Страхиња,
ортопед, Београд
75. Старчевић др Срђан,
ортопед, ВМА Београд
76. Старчевић др
Љиљана, физијатар, Београд
77. Савић др
Жарко, неуролог
78. Станковић др Игор,
кардиохирург, Њемачка
79. Сулавер др
Илија, Тиват
80. Станковић ??? (жена
Драгомира)
81. Савић др Обрад, радиолог,
Невесиње
Нисмо
својом вољом напустили Сарајево
"За
мене се може рећи и да сам избјегао и да
сам протјеран из Сарајева и у томе није
битна одредница. Међутим, ако човјек не
остаје тамо гдје је живио и гдје жели
да живи, гдје су му породица, дјеца и
пријатељи и ништа од тога не носи са
собом, значи да не иде својом вољом".
Рекао је ово проф. др Ненад Бабић, који
је прије рата био запослен у Заводу за
заштиту здравља жена и материнства у
Сарајеву. Завод је имао више пунктова,
а он је радио и у Скерлићевој и на Отоци,
гдје га је рат и затекао.
Проф. др Ненад Бабић
"Када
човјек одлази и оставља свој дом и
пријатеље, онда то ради зато што се не
осјећа безбједно и зато што је угрожен.
Са породицом бјежи главом без обзира,
не мислећи ни о чему другом до о голом
животу. Небо високо, земља тврда и човјек
бјежи тамо гдје ће се осјећати сигурно",
прича др Бабић, који је посљедњи радни
дан провео у сарајевској Хитној помоћи
21. маја 1992. године.
Своје
сјећање на ратне дане у Сарајеву почиње
сјећањима како је однос према љекарима
српске националности био
селективан.
"Јастребови и радикали
су нас шиканирали. Дијелила се хуманитарна
помоћ, али ту помоћ није могло добити
медицинско особље, нити љекари српске
националности", каже др Бабић.
СМРТ СРБА и ОСЈЕЋАЈ
СТРАХА
Каже
да су се осјећали угрожени и без икакве
безбједности.
"Моји пријатељи
муслимани су ми говорили у најбољој
намјери да идем, јер нећу добро проћи.
Никада нисам србовао да бих некоме можда
због тога сметао, али је очигледно да
им је очи боло моје име. Сви, па и љекари
у Сарајеву, били су криви само зато што
су Срби и због тога су страдали", каже
др Бабић.
СВИ СРБИ СУ ПОСТАЛИ НЕПОЖЕЉНИ У САРАЈЕВУ
Каже
да је "Сарајево постајало град само
за један народ и да су сви други били
сувишни". Сарајево је напустио са
супругом, те доктором Томом Давидовићем
и његовом породицом с којим је успио да
пређе на Грбавицу, коју је контролисала
Војска РС. Др Бабић је добио ратни
распоред у ратну болницу Петровац Други
крајишки корпус. Ту је дочекао крај
рата. "Становао сам у улици Марка
Марулића на 17. спрату. Дао сам кључ
комшији и из стана нисам изнио ни
документа, ни диплому", сјећа се др
Бабић, који је данас национални координатор
за репродуктивно здравље РС и проф.
гинекологије и акушерства на Медицинском
факултету.
"На
списку сарајевских љекара који
објављујете, а који су напустили Сарајево
нема професора доктора Петра Алексића,
који је био офталмолог у војној болници",
допуњава списак др Ненад Бабић.
СПИСАК
љекара убијених, затвараних
и протјераних
из Сарајева 1992 – 1996.
1.
Супић др Бранка
2. Сулавер др Небојша,
интерниста
3. Стојаковић проф. др.
Милан, дерматолог
4. Стојаковић др
Петар
5. Стевановић др Ђорђе
6.
Стевановић др Милош
7. Стежек (Билбија)
др Светлана, дерматолог
8. Стојановић
др Бориша, хирург, пензионер
9. Суботић
др Ранко, дерматолог, умро
10. Стојаковић
Предраг, кардиолог, Београд
11. Станишљевић
др Мира, Бар
12. Танасковић др Борислав,
пнеумолог
13. Тодоровић др Јадранка,
неуролог, била у Италији
14. Теофиловић
др Давор, пнеумолог, Београд
15. Тадић
др Бране, умро
16. Таушан др Томислав,
физиолог, Мокро
17. Тешановић др
Душанка,
18. Теифановић др Бранка,
интерниста
19. Тишма проф. др Ратомир,
физијатар, Београд
20. Тодоровић др
Горан, гинеколог, Нови Сад
21. Тодоровић
др Јасна, Аустралија
22. Тодоровић др
Јасика, Нови Сад
23. Томашевић др Милорад,
интерниста, убијен у Сарајеву 1993.
24.
Томић др Давор, Мостар
25. Трифковић
(Каурин) др Мира, Пале
26. Тришић др
Радојка, И. Сарајево
27. Тролић др
Здравко, ортопед
28. Трнинић др Бошко,
интерниста
29. Турић др Бранко, хирург
30.
Турић др Бојна, микробиолог
31. Турунташ
др Сладоје, Соколац
32. Турањин др
Стојанка, анестезиолог
33. Тошовић
Биљана, Канада
34. Таушан Ђорђе, ВМА
35.
Ћалић др Илија, хирург, Београд
36.
Ћеклић др Злата, интерниста, Пале
37.
Ћеклић др Обрад, умро
38. Ћећез др
Јованка, гинеколог
39. Ћуковић др
Миладин, погинуо 1993.
40. Ћеклић др
Гордана, погинула
41. Ћурковић Предраг,
епидемиолог, Београд
42. Унковић др
Снежана, анестезиолог
43. Хаџић др
Горан, хирург
44. Хаџистевић др Митар,
радиолог
45. Филиповић др Олгица
46.
Цицмил Нада, Подгорица
47. Церибашић
др Љиља, Београд
48. Цупар др Ненад, мед.
рада
49. Цупац (Вујисић) др Љиљана,
пнеумофтизиолог
50. Црквењат др
Небојша
51. Чанчар др Дивна, стоматолог,
Енглеска
52. Чарапић Загорка, гинеколог
53.
Чампара др Зоран, уролог, ВМА Београд
54.
Чангаловић др Војислав, стоматолог,
Београд (био у "Виктор Бубњу")
55.
Чорија др Мирослав, погинуо 1992. г.
56.
Чупић др (син Слободана) Велимир, ургентна
медицина, умро
57. Чајић др Драган
58.
Чустовић (Поповић) др Гордана, мед.
рада
59. Чупић др Слободан, професор,
Смедерево
60. Шегрт др Горан, радиолог
61.
Шекуларац др Вукола, општа медицина
62.
Шећеров проф. др Дренка, анатомија,
Фоча
63. Шимић проф. др Љубо
64. Шиник
др Горан, ортопед, Касиндо
65. Шкљаревски
др Владо, Шпанија
66. Шкркар проф. др
Мирко, хирург, умро
67. Шкркар (Лемез)
др Стојанка, Пале
68. Шкундрић др Дејан,
хирург
69. Шошић прим. др Мирјана,
педијатар, Пале
70. Шошић проф. др Мирко,
академик, хирург, Пале
71. Шћепановић
др Душан, хирург
72. Шћепановић др Ранко,
хирург
73. Шћепановић (Јуричић) др Нивес,
кардиолог
74. Шћеповић др Данка,
педијатар
75. Шћеповић др Даница,
инфектолог
76. Шћеповић др Младен,
хистологија
77. Шурбат др Гојко, убијен
у Сарајеву
78. Шујански (Вујисић) др
Радмила, мед. рада
79. Шурбат проф. др
Ранко, интерниста
80. Шуша др Бранка,
анестезиолог
81. Шућур проф. др Ђорђе,
хирург, умро
82. Шћекић др Младенка,
анестезиолог
83. Шаренац др Радмила,
84.
Шаренац др Рајна.
Србима љекарима стално пријећено оружјем и смрћу
Групе
лица наоружаних пиштољима и "калашњиковим"
малтретирале су љекаре у кругу болнице
"Кошево". Дочекивали су нас пред
капијом приликом доласка на посао,
легитимисали на улазу у болницу и пратили
до радног мјеста, а све је то било
ненормално, супротно Закону и хуманизму.
Испричао је ово директор болнице
"Касиндо" у Источном Сарајеву
професор др Славко Ждрале, којег је
почетак рата у Сарајеву затекао на
Грудној хирургији сарајевске болнице
"Кошево".
ЛЕГИТИМИСАЊЕ
И МАЛТРЕТИРАЊЕ
Сјећа
се да су се и прије самог почетка рата
у кругу болнице "Кошево" појављивале
групе наоружаних људи, који ни по чему
ту нису припадали, а који су и прије било
каквих ратних дејстава малтретирали
љекаре.
"Дочекивали су нас на капији
и пратили нас до радног мјеста и до
Трауматологије, гдје је лежао Јука
Празина. Нису били ни припадници МУП-а,
нити било какве институције, него
слободни стријелци који су прије самог
рата спроводили терор и репресију над
сарајевским Србима. Било је све то
ненормално, неуобичајено и нешто што
није било у складу ни са уставним
поретком, ни законом, ни хуманизмом",
сјећа се др Ждрале.
Доктор Славко Ждрале
Додаје
да је и сам доживио тортуру на "Кошеву".
Током дежурства 3. и 4. априла 1992. године
у ходнику клинике појавило се више
наоружаних људи.
"Били су наоружани
"калашњиковима" и пиштољима и као
да нисам био члан колектива, испитивали
су ме ко сам, шта сам, гдје идем. Тада сам
схватио да ситуација није нормална.
Четири дана послије, 8. априла 1992. у поноћ
на клинику су упала три наоружана лица
са пушкама и пиштољима.
Један од њих
је уперио пиштољ према мени и питао ме
одакле се дају сигнали четницима из
болнице. Нити сам знао за било какве
сигнале, нити је таквог чега било. Прво
су ме гурали према соби колеге чија је
кћерка била рањена и код нас оперисана,
потом су ме гурали ходником према
операционом тракту са упереним пиштољем",
испричао је др Ждрале.
МЕДИЦИНСКА СЕСТРА
МУ СПАСИЛА ЖИВОТ
Поред
њега је, сјећа се, у једном тренутку
стајала сестра Витомира, када је један
од наоружаних рекао:
"Дај заврши с
њим!". Сестра је тада тог наоружаног
ухватила за руку, одгурнула га и све се,
на срећу, завршило без посљедица.
Каже
да се послије дежурства 27. или 28. априла
1992. више није могао ни пјешке кретати
на посао и назад кући на Добрињу.
"Колеге
са "Кошева" јављале су ми да су
љекари српске националности одвођени
на информативне разговоре у новоформирану
управу болнице. Клинику је преузео Фарук
Коњхоџић. Добио сам и информације да
није баш препоручљиво да се појавим на
послу", рекао је др Ждрале.
У
папучама је 6. маја 1992. са још двојицом
људи кренуо кроз шљивик и ушао у Неџариће.
Одмах се придружио др Милану Пејићу у
болници "Жица - Блажуј", која је,
како каже, у то доба више била прихватни
центар за рањенике, којима се могла
пружити само прва помоћ, него болница.
Здравствени
радници су у кесама, како се ко сналазио,
у "Жицу" доносили санитетски
материјал. Додаје да су повријеђене и
рањене слали санитетским колима преко
аеродромске писте до Лукавице. Постојао
је санитет у касарни ЈНА "Слободан
Принцип Сељо", а одатле су неки
транспортовани хеликоптером, а неки
макадамским путем преко Тилаве и
Тврдимића према Палама у новоформирану
болницу на Корану, Соколац или према
београдским клиникама.
"Повријеђене
смо слали преко Вогошће, Висојевице,
према Вучијој Луци, Кнежини... зависно
од тога која траса макадамског пута је
могла да се користи. Слање рањеника више
није трајало час или час и по, него по
три-четири часа", рекао је др Ждрале,
додајући да су здравствени радници, у
то ратно вријеме, били хероји.
ЉЕКАРИ
БЕЗ ГРАНИЦА - антисрпска организација
Др
Ждрале се сјећа случаја са "Љекарима
без граница".
"Чини ми се да су
били из Француске и понашање им је било
поприлично сумњиво. Када их је полиција
претресла, у колима су им нашли шест
панцира, шест токи-воки станица и неки
други ратни материјал који нема никакве
везе са медицином. Све то су покушали
унијети у Сарајево које су контролисали
муслимани. То је било у мају 1992. године.
Ко зна колико су у Сарајево, под плаштом
хуманизма, унијели ратног материјала",
пита се др Ждрале.
Звјерско убиство професора Најдановића
била је порука свим Србима шта их чека у Сарајеву
Ни
у ближој, ни и даљој прошлости у Сарајеву
није забиљежена већа голгота од ове
коју смо преживјели у протеклом рату.
Од више од 450 љекара, који су напустили
Сарајево, послије рата вратило се свега
њих неколико. Рекао је то академик проф.
др Мирко Шошић, који је прије рата у
болници "Кошево" био шеф Грудне
хирургије. Казао је да је одмах на почетку
рата у Сарајеву стварана атмосфера у
којој су Срби без повода били сумњиви,
криви без кривице, страно тијело,
непријатељи...
Академик професор др Мирко Шошић
ПОКУШАЈ
УБИСТВА професора СТАРОВИЋА
"Покушај
убиства декана Медицинског факултета
професора др Борише Старовића десио се
4. априла 1992. године приликом поласка на
посао. Послије страшног мучења, без
оптужбе и суђења 14. августа убијен је
професор др Милутин Најдановић. Примаријус
др Гојко Шурбат убијен је из снајпера
на кућном прагу, а истог дана из снајпера
на повратку са посла тешко је повријеђен
проф. др Жарко Мијатовић", сјећа се
др Шошић.
Додаје
да је др Миладин Чуковић убијен 30. јула
1993. године у кругу болнице.
"Током
рата на балкону Клинике за очне болести,
на радном мјесту, убијен је др Владимир
Биленки", рекао је др Шошић.
СЕЋАЊЕ
НА ПРОФЕСОРА НАЈДАНОВИЋА
Са
посебним пијететом сјећа се др
Најдановића.
"Никакав национализам
се не може везати за професора Најдановића.
Најпознатији сарајевски интелектуалци
били су му пријатељи#, казао је он и додао
да је др Најдановић у рату хапшен и
затваран у више наврата.
"Хапшења
професора Најдановића и његово монструозно
убиство било је порука свима да за Србе
у Сарајеву нема ни правде, ни закона.
Све институције, почев од суда, полиције,
радиле су мимо закона.
"ПРИЈАТЕЉИ" МУСЛИМАНИ СУ ЋУТАЛИ
"Трагедија
затварања, а потом и свирепо убиство др
Најдановића било је један од показатеља
моралног, правног и људског посрнућа.
Не знам да ли од страха или због каријере,
нико од пријатеља који су му сједили у
кући, јели, пили и гостили се, није ни
телефоном интервенисао да се пусти из
затвора. То није ништа друго до
саучесништво. Нико од тих "великих
имена и пријатеља" није ни покушао
да га спаси. Шта је то до морални слом,
дегенерација друштва, пораз морала и
свега људског. Такав облик понашања
завладао је у Сарајеву", сјећа се др
Шошић.
Казао
је да је истраживањем прогона, убистава,
затварања и малтретирања љекара у
Сарајеву дошао до више од 460 имена
Срба.
"Више од 200 њих били су љекари
специјалисти са Клиничког центра
"Кошево". Убијено их је најмање од
12 до 15, а многи од њих умрли су на
мистериозан начин. Ријеч је о непотпуним
подацима. По муслиманским логорима их
је било на десетине, а одвођени су тамо
са измишљеним оптужницама, осуђивани
без судског процеса и без икаквог права
да се бране", казао је др Шошић.
У
затвору су без суђења, због наводног
покушаја бјекства, готово шест мјесеци
тамновали проф. др Марко Вуковић,
примаријус др Немања Вељков, др Дејан
Кафка, др Рајко Меденица и други.
"Годинама
се трага за љекарима који су избјегли
из Сарајева и допуњава списак оних који
су некада радили и живјели у овом граду",
рекао је др Шошић.
Идентификација професора Најдановића
Идентификација
др Најдановића на "Кошеву" била је
потресна.
"Када сам тога јутра 14.
августа 1992. године дошао на клинику да
примим дужност, дочекале су ме уплакане
сестре испричавши ми о убиству др
Најдановића. Било је страшно и слушати.
Најдановићево убиство је била нека
врста дефинитивног повода да бјежим из
Сарајева. Јасно је било да у Сарајеву
нема никакве шансе да Срби остану живи"
рекао је он.
Био
сам на списку за ликвидацију
"Живот
супрузи, дјеци и мени 1992. године спасио
је директор болнице "Језеро" др
Срећко Шимић, упозоривши нас шта нам се
спрема у Сарајеву. Касније сам сазнао
да сам био на списку за ликвидацију".
Рекао је то др Радомир Елез, који је
прије рата радио у Дому здравља на Отоци.
Он и његова супруга Нада Елез-Крунић,
педијатар-неонаталог, живјели су у
сарајевском насељу Брека, а из Сарајева
су са синовима избјегли 8. априла 1992.
године.
"Живот
супрузи, дјеци и мени спасио је директор
неонатологије др Срећко Шимић. Када је
послије породиљског одсуства Нада у
марту дошла на посао, др Шимић, иначе
Хрват, изузетан љекар, хуманиста и
човјек, упозорио је као своје дијете.
Рекао јој је: "Шта ћеш овдје, шаљи
дознаке и дођи када буде боље вријеме",
испричао је др Елез, који данас у Брчком
води приватну гинеколошку клинику.
МНОГА ИМЕНА УГЛЕДНИХ СРБА
НА СПИСКОВИМА ЗА ЛИКВИДАЦИЈЕ
Послије
упозорења, одлучили су да напусте
Сарајево.
"Мој брат, такође љекар,
8. априла 1992. нас је са двојицом наших
синова избавио из Сарајева. Касније сам
сазнао да сам био на списку за ликвидацију",
казао је др Елез.
Академик
проф. др Мирко Шошић, који је прије рата
у болници "Кошево" био шеф Грудне
хирургије добро се сјећа знакова
упозорења сарајевским Србима у прољеће
1992. Након што је оптужен да није пружио
помоћ једном човјеку, који је у болницу
довезен мртав, др Шошић каже да је у
операциону салу улазио са страхом.
"Због
природе рањавања нико није био сигуран
да ли ће моћи да спасе живот рањенику
или не. Издржавао сам јер сам имао подршку
колеге Кемала Дрнде. Причали су ми да
је послије мога изласка из Сарајева на
једном састанку рекао: "Колега Шошић
је имао највећи број успјешно урађених
оперативних захвата у то вријеме, а ми
смо га отјерали". рекао је он.
СВИ СРБИ СМИЈЕЊЕНИ
СА НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ ПОЛОЖАЈА У ЗДРАВСТВУ
Одмах
на почетку рата у болници "Кошево",
додаје, формиран је кризни штаб на чијем
је челу био проф. др Фарук Коњхоџић, а
сви љекари Срби који су били на шефовским
позицијама су смијењени.
"На
клиници су у то вријеме на шефовским
позицијама од Срба у Кошеву остали само
професор др Бориша Старовић и професор
др Јово Вранић. Сви остали су били
смијењени. Однос је био такав да су и
они који су ту радили увијек били криви
за нешто. На једном од састанака Јови
Вранићу, који је био шеф Трауматологије,
а она је била срце болнице и примала
највише рањеника, послије његовог
приједлога да се посао организује на
други начин, Коњхоџић је рекао да се
више није усудио да му се обраћа! То није
било ништа друго до крајња безразложна
дискриминација Срба", казао је др
Шошић.
Бјежали
смо само да спасимо голе животе
"Када
се погледа списак 460 сарајевских љекара,
иако непотпун, довољан је показатељ
колико је интелектуалаца који су положили
Хипократову заклетву протјерано на
различите начине из тог града. Није
тешко поставити питање, каква је то
порука била свим другим Србима у граду?"
Рекла
је ово педијатар др Зорка Авлијаш-Којадиновић,
коју је рат затекао на неонатологији у
кошевској болници "Језеро", а данас
ради као педијатар у Бијељини.
Др Зорка Авлијаш-Којадиновић
"Радила
сам до 30. априла 1992. године и тог дана
сам изашла са дежурства. Како је био 1.
мај, муж је дошао по мене да идемо за
Олово. Већ на Барама аутобус су зауставили
припадници муслиманске "Патриотске
лиге" и све мушкарце извели из њега.
Извели су, наравно и мога мужа и цијели
аутобус су претресли.
Не знам шта би се
десило да се међу тим наоружаним људима
није нашао један старији човјек и рекао
да мушкарце пусте. Ови млађи су говорили
да никога не треба пустити и да је
"предсједник", а вјероватно су
мислили на Алију Изетбеговића, наредио
да никога не пуштају", рекла је др
Авлијаш-Којадиновић.
НЕПОДНОШЉИВА АТМОСФЕРА ЗА СРБЕ
Додаје
да се већ од почетка рата до њеног
напуштања болнице на Језеру осјећала
нездрава атмосфера.
"Није било
пријатно боравити на клиници. Групе су
се издвајале и у тим групама није било
Срба. Нисам се на то освртала, радила
сам и ћутала и вјероватно ме је то
спасило", каже др Авлијаш-Којадиновић.
Додаје
да је у ратном Сарајеву провела мјесец
и да је схватила да јој ту нема мјеста
и да мора бјежати да спаси голи
живот.
"Владао је страх да човјек
неће остати жив.
У
спасавању живе главе из стана је понијела
само лична документа и увјерење о
завршеној специјализацији педијатрије.
У
Сарајеву је од 1992. до 1996. године убијено
и из тог града протјерано око 460 српских
љекара. Велики број њих мучен је у
сарајевским логорима. Ово је и данас
непотпун и није коначан списак.
Морамо
скинути вео са сарајевске голготе
Српски
љекари у ратном Сарајеву прошли су
голготу и из града су бјежали да спасу
живот. Са тога треба растјерати мрак,
који је стваран годинама.
Ово
је само један дио свједочења о страхотама
које су прошли у Сарајеву из једног
јединог разлога - јер су били Срби. Каже
да су сви Срби када је почео рат, па и
љекари, себи "глави спаса тражили".
Убијање, затварање, протјеривање љекара
из Сарајева отвара питање како су онда
пролазили мање познати људи, Срби
становници тога града.
СПИСАК
ПОСТОЈИ ВИШЕ ОД ДЕЦЕНИЈЕ
Највећи
дио посла у скупљању имена љекара и
професора сарајевских клиника обавили
академик Мирко Шошић и професор др Марко
Вуковић. Др Шошић је казао да је први
списак са именима љекара публикован
2005. године.
"На том списку било је
око 350 љекара и он се такође и данас
допуњава", казао је др Шошић.
------------------------------------
По не знам који пут да и овдје помем великог
човјека др Миодрага
Лазића (Након рата лично сам упознао др Лазића и друго смо причали: нпа - С.Ј.С.), који је рођен у Земуну 31. маја
1955. Српски примаријус, хирург и
књижевник.
Био је годину дана ратни
хирург добровољац у Републици Српској
Крајини (јуни 1991 — јули 1992) и Републици
Српској (од сеп. 1992 — феб. 1996), за шта га је
Патријарх српски Павле одликовао орденом
Светог Саве. У овом периоду је написао
аутобиографско дјело „Дневник ратног
хирурга (Книн 1991 — Српско Сарајево
1995)“.
Крст милосрђа доктору Лазићу
На
свечаности поводом обиљежавања Дана
Републике Српске и Светог архиђакона
Стефана, др Лазић одликован је Крстом
милосрђа за, како је речено у образложењу,
несебично залагање и жртвовање у
збрињавању становништва током ратних
сукоба деведесетих година прошлог
вијека.
Уручујући
одликовање, председник Републике Српске
Милорад Додик је рекао:
„Посебно
истичем да је одликовани др Лазић као
ратни добровољац својим херојским
ангажовањем водио пуне четири године
Српску ратну болницу на Илиџи и притом
дао несумњив допринос Републици Српској,
на чему му лично и у име становника наше
Републике захваљујем.
Од
1992. до 1996. године кроз ову ратну болницу
прошло је чак 15.000 рањеника, а овај
изузетан човјек и врсни хирург за то
вријеме обавио је преко 3.500 операција
у општој анестезији и више хиљада других
хируршких интервенција. То је био и
остао подвиг који у Републици Српској
никада неће бити заборављен”.
Нишког
хирурга др Миодрага Мишу Лазића, аутора
јединственог „Ратног дневника хирурга”
објављеног још у вријеме ратних сукоба
на бившем југословенском подручју, за
пожртвованост у раду одликовао је 1994.
године српски патријарх Павле, а Војска
Републике Српске додијелила му је медаљу
за храброст „Милан Тепић”.
На
одржаној свечаности у Бањалуци председник
Републике Српске посебно је захвалио
и Клиничком центру Ниш за подршку пружену
др Миодрагу Лазићу током његовог боравка
у Српској ратној болници на Илиџи и
Српском (Источном) Сарајеву.
НАПОМЕНА:
Др Мирољуб Лазић је примио одликовање
8. јануара 2016. године.
