Данас, 1.4. су ЦВИЈЕТИ: Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим - Цвијети

УЛАЗАК ИСУСА ХРИСТА У ЈЕРУСАЛИМ - ЦВИЈЕТИ 

(грч: Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα), покретни празник који се слави сутрадан по васкрсењу Лазаревом, тј. Лазаревој суботи (Врбица), шесте недеље Великог поста и недељу дана пред Васкрс. Установљен у Јерусалиму крајем IV века за успомену на последњи, царски и свечани улазак Господа Исуса Христа у свети град Јерусалим, јашући на магарету, шест дана пре Пасхе (Мт 21,1-10; Јн 12,12-18). Том приликом народ Га је дочекао као Цара, простирући своје хаљине и гранчице дрвећа, носећи у рукама палмове гранчице.

Библијски опис

-------------------

Тога дана је Исус Христос, праћен својим ученицима и мноштвом народа, кренуо из села Витиније у Јерусалим. Дошавши до села Витфага, у подножју Маслинске горе, рече двојици ученика: "Идите у село које је пред вами, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одрешите је и доведите, И ако вам ко год шта рекне, кажите: требају Господу! - и одмах ће их дати". Ученици урадише како им је Христос заповедио, и кад доведоше магаре, Он га узјаха и на њему крете у Јерусалим.

Глас да долази Спаситељ, онај што је васкрсао Лазара, брзо се раширио и мноштво народа Му се придружило. Једни су га сусретали с палминим гранчицама у руци, друти су бацали своје хаљине на пут куда ће проћи, трећи су резали гранчице од дрвета и бацали на пут. Када Исус Христос изиђе на Маслинску гору, они који га пратише повикаше: "Осана Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!" Али Исус је целим путем био жалостан, и кад силазаше низ гору, он баци поглед на Јерусалим у долини, заплака се и рече: "О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју; али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да ће те опколити непријатељи твоји са свих страна, и разбиће тебе и децу твоју и неће оставити у теби камен на камену за то што ниси познао време у које си похођен".

Све се то дешавало пред празник Пасхе, па се у Јерусалиму беше сакупило света из многих крајева. Угледавши Исусов улазак у Јерусалим, многи се запиташе: "Ко је то?", а из гомиле народа одговорише: "Исус, пророк из Назарета Галилејског". Потом Христос уђе у храм, где су били кљасти и сакати, смилова се на њих и све их исцели. Међу народом и децом завлада велико одушевљење, те му клицаху: "Осана, Сину Давидовом, Цару Израиљском!" Слушајући то, приђоше Му неки фарисеји, па му рекоше: "Чујеш ли то што ови говоре?", нашта им он одговори: "Зар нисте никада читали: из уста мале деце и одојчади, начинио си себи хвалу".
Целог дана је Исус Христос држао проповеди у храму, а увече се са својим ученицима вратио у Витинију.

Начин празновања

---------------------------

Уочи овог празника, држи се вечерња, врши се литија са палмовим гранчицама или врбама, а освећују се у недељу на јутрењу после читања 50. псалма, посебном молитвом и кропљењем богојављенском водицом. Гранчице се током године чувају поред славске иконе у домовима. Канон за овај празник написао је Косма Мелод - Јерусалимљанин (средином VIII века). Овај канон сматра се најлепшим каноном овог врсног песника. Догађај Христовог уласка у Јерусалим, на икони се представља: Христос јаше на магарету, кога прате ученици, а народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут.

Народни обичаји

----------------------

Уочи Цвети девојке и деца одлазе у поља и беру цвеће. Најчешће велике цветове маргарете, да би били лепи и крупни; дрен да би били јаки; љубичицу, да би били миришљави и привлачни; врбове гранчице, да сви буду напредни. Ово цвеће се не уноси у кућу већ се оставља у посуде са водом у дворишту да преноће. Понекад се цевеће потапа у воду са златним или сребрним прстеновима и онда се том водом деца умивају. Раније је био обичај у целој Србији да на овај дан шетају окићени цвећем. До данашњих дана се одржао обичај да момак од убраног цвећа направи нарочит букет, у коме сваки цвет има своје значење и носи га девојци. По томе којих цветова има, или који преовлађују девојка разазнаје момкова осећања.

У Шумадији момци и девојке сакупљају се на игралиштима и раскршћима дарујући узајамно цвеће, где сваки цвет има неко посебно значење. Ту се сви шале и смеју, али нико не игра и не пева јер траје пост. Одлазак у цркву од ране зоре раширен је у Херцеговини, док у Поповом пољу ујутру наберу доста млечике, којом се оките штале и торови. Од празника Цвети до Духова, цвеће се не бере.

У Србији су Цвети празновани и као народни празник, јер је тог дана 1815. године, вожд Другог српског устанка, Милош Обреновић, код цркве у Такову подигао народ на Турке.