ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Као и сваки добар српски домаћин пожељећу вам добар дан, наравно уз кафу.
Прође
и 1. април, а ми још увијек не знамо ко се
и даље шали, а ни ко се уозбиљио. Или
боље речено, не зна се је ли дошло вријеме
за максималну озбиљност или је ипак
многима и даље стало до шала и смијеха.
Мудровање
би требало да буде скуп свих тема које
се свакоднево нуде и које се налазе на
"менију" сваког човјека, па ко воли
нек' и изволи.
Ипак,
мислим да се тешко одлучити за неку
посебност, јер живимо у времену када је
све актуелно и ништа није важно, а опет
све нам је толико познато (све што се
дешава око нас), па би стога било просто
непристојно да о свему не дамо и неко
наше виђење и гледање на стварност.
Додуше,
то зависи из којег угла гледамо исте
или сличне ствари и зависи од наше
перцепције и умијећа могућег, поготово
у разним сферама и областима живота,
које нам се на почетку чине недодирљивим
и немогућим. На том путу тражења рјешења
и тумарања и тамо и 'вамо, ми се увијек
"укопамо" у простор ограничених
домета и ту се ушанчимо у свакодневну
стерилност и битишемо у летаргији
безнађа. Поставља се питање - до када?
Одговор је - до унедоглед!
Међутим,
тако не би требало да буде. Јер
мора се даље и мора се само напријед,
мада је пут непознат и препун изазова.
А кад то није било у историји човјечанства?
Било је увијек и биће заувијек.
Крећемо
... Идемо даље ... Идемо само напријед!
