ПИШЕ:
СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Друштвена
дилема или дилеме у стварности или можда
свакодневица живљења у просјеку могућег.
Ко
су они просјечни, а ко ванпросјечни? О
исподпросјечнима сви знају све и о њима
се брине статистика. Немам одговора на
многа питања, јер ми се ништа не уклапа
у шему онога што већ знам, мада много
тога и не знам. Признајем.
Није
могуће огрнути пончо и кренути на рад
у фабрику кад нема ни понча, а сасвим је
мали број фабрика у којима радници нешто
раде. Упаде ми ово размишљање онако,
право ни откуд, јер сваки успјех се мјери
продуктивношћу, а свугдје око себе видим
само назадовање и у многим областима
пропадање. А кад се назадује, онда нема
ни шансе да се напредује.
Како
даље и куда?
Је
ли рјешење ставити минђушу у уво или
ставити пирсинг у пупак и прошетети се
по отаџбини?! Исти еквивалент је у распону
између оног што је могуће и оног што је
немогуће. Кад је тако, а јесте, питали
се ико више – а гдје ми је отаџбина? А
отаџбине нема без села.
Знамо
ли ми гдје нам је село и од тога треба
почети. Села су уништена и зато и нема
пророка, мада је у свом селу најлакше
бити пророк. Али прошла су та времена.
Данас
су сви напрасно постали европејци. Сви
су у хаотичној журби да што прије стигну
под скуте Европске уније. Сви су се
укључили у “савремене трендове” и због
те чињенице сви одскачу од свог интелекта.
Бјежећи из једног /домаћег/ стања сви
покушавају да стигну до неког благостања,
не знајући да тако упадају у још горе
сивило изопаћене Европе. Сви су слуђени
колоритом боја и европским благостањем.
У
Европи ипак не размишљају као ми и они
су се осавременили. Они не контају да
нас онако на кварно, извађеном тарабом
из плота клепе по њушци. Они нас много
брже и софтифицирано убијају разним
савременим методама и пошастима, а ми
ходамо као уштројени и поносно марширамо
уз звуке наших маршева. Тумарамо тако
од немила до недрага и никако да застанемо
и да се одморимо и у међувремену
пресаберемо.
"Звијезде
Гранд продукције” разваљују и ничу као
печурке послије кише. "Звијезде
Пинка-а" су по истој матрици, али само
контра "Гранд продукцији" и то по
оној народној: "Нек' комшији цркне
крава", јер за комшију свакако нико и
не пита, а и не брине. Ријалити шоуу
"Парови", упарени "од зла оца и
још горе матере" су најновији домаћи
производ, брендиран за домаћу употребу
по потреби и по "глави становника",
односно конзумената и ишчекивања ко ће
кога да зајаши или да одалами онако из
све снаге, прво по здравој памети, а онда
и по њушци.
Јесу
ли ријалити програми интересантни
без
Змаја од Шипова?
Тако
и "Змај од Шипова" забија шипове у
омеђену међу распамећеног народа. Срећа
је па из прошлог циклуса никога нисам
запамтио, а и како бих кад нисам ништа
ни пратио. А и да јесам, морао бих све да
их заборавим, јер треба се само још мало
стрпити и стићиће на десетине нових
“звијезда”.
На
сваком кораку се осјећа учмалост и
апатија.
Људи
скоро да и не разговарају, јер немају о
чему.
Не
знам о чему би народ и разговарао?
О
политици?
Ма
јок, а и што би кад су у политици сви
лопови, а народ се плаши лопова.
Остаје
питање без одговора - да ли је овај народ
заборавио да мисли?
Нек' цвјета цвијеће, нек' вода тече
и нек' дани
пролазе ...
