ПИШЕ: Славко
Јовичић Славуј
Ко и од кога сакрива истину како су убијени
Адмира Исмић и Бошко Бркић
А само су се вољели и хтјели су заједно да живе!
Срђан
Алексић је постао синоним "јунаштва"
за Бошњаке и Србе у Србији и то за оне
који не знају ништа о том догађају.
Како је страдао Срђан Алексић и зашто нема улицу или нешто слично у родном Требињу.
Прави се тако легенда о случају Срђана Алексића који није ни близу приповједача о јунаштву. И ко онда фабрикује такве "истине". Па управо они који ни географски не знају гдје је Требиње, а поготово немају појма о рату у Босни и Херцеговини.
*********
Никада нико од таквих "зналаца" неће ни поменути муслиманско злочиначко стријељање двоје младих људи који су се вољели и који су само хтјели да из муслиманског Сарајева пређу на српску страну. 
Тешка времена шутње и даље трају, још из турског времена, остала су. Шутња је злато многи кажу, мада тај појам негдје другдје и не постоји. Или "Боље свашта јест' него свашта причат". Резултат је прво шутња, онда лажи. Послије шутње о двоје младих, Бошку и Адмири убијеним на Врбања мосту у Сарајеву, искрснула је истина. А истина је једна и недјељива и нико на истину нема ексклузивно право.
Међутим, како рекох истина је једна. Припадници тзв. Армије Р БиХ прво су их пустили да покушају да пређу на српску страну, а онда су убили њу, Адмиру. Затим су причекали да јој он, Бошко, покуша помоћи. Меци злочинаца из тзв. Армије Р БиХ су му прво решетали удове, онда пуцали по њему, рањавали га док није искрварио.
Седам дана након што су убијени, Војска РС извукла је њихова тијела са моста и сахранила их у Лукавици у Републици Српској. По завршетку рата, 1996. године, на иницијативу и жељу Адмириних родитеља, њихови посмртни остаци су пребачени на гробље Лав у Сарајеву, у Федерацији БиХ и заједно су сахрањени.
Годинама су муслимански медији ширили лаж да су двоје младих људи, различитих нација и вјера убијени од стране Војске Републике Српске. Нажалост, ништа се није промијенило ни до данас. Лажи и даље трају, иако су убице познате.
Прокламовање неодређености је дугог вијека у БиХ, али лажи нису. Прошло је више од 26. година, откако је БиХ постала каква-таква држава. Од референдума наовамо, провлаче се теорије које је OHR озаконио о држави БиХ, али не и документовао, јер нема печата. Као у оној снимци на "YouTube", кад раднички трибун чита с папира, а "обични мали човјек" се надвирује и пита: "А гдје је ту печат!?".
И ко је онда 18. маја 1993. године снајперским хицима на сарајевском Врбања мосту убио муслиманку Адмиру Исмић и Србина Бошка Бркића.
Њих двоје су се вољели и у жижу свјетске и домаће јавности доспјели су по два основа: прозвани су сарајевским Ромеом и Јулијом због начина њихове смрти (умрли су док су лежали једно преко другог), те је њихова смрт доведена у везу са терористима из јединице "Шеве", специјалцима Службе државне безбједности тзв. Р БиХ.
Њих двоје су се вољели и у жижу свјетске и домаће јавности доспјели су по два основа: прозвани су сарајевским Ромеом и Јулијом због начина њихове смрти (умрли су док су лежали једно преко другог), те је њихова смрт доведена у везу са терористима из јединице "Шеве", специјалцима Службе државне безбједности тзв. Р БиХ.
Бошко и Адмира покушали су на једном од прелаза гдје су се договарале илегалне размјене и преласци у, и из муслиманског Сарајева - Врбања мосту, прећи на српску страну, територију коју је контролисала Војска Републике Српске. Приликом покушаја преласка убијени су снајперским хицима од стране муслиманских злочинаца.
Након завршетка рата у БиХ бивши агент тајне службе АИД Един Гараплија посвједочио је да је приликом испитивања терористе и убице Неџада Херенде дошао до његовог признања да су Бошка Бркића и Адмиру Исмић убили Неџад Херенда и Драган Шошић, припадници муслиманске терористичке јединице "Шеве", пуцајући, како је Гараплија посвједочио, са зграде "Стелекса" /Напомена аутора текста – Ради се о згради тадашње познате сарајевске студентске "кафе-дискотеке”/.
А само су се вољели и хтјели су заједно да живе!
Иако се Херенда и Шошић, поред овог, доводе у везу са још два ратна злочина, они никада нису процесуирани од стране било којег тужилашта у БиХ. Тачније, против њих никада ниједно тужилаштво у БиХ није подигло оптужницу. Херенда се теретио за три ратна злочина у којима је учествовао - убиство Бркића и Исмићеве, затим злочин у Великом парку кад је стријељано осам припадника тадашње регуларне Југословенске народне армије и атентат на породицу првог командната тзв. Армије Републике БиХ генерала Сефера Халиловића.
Терориста Херенда живи у Гронингену /Холандија/. Никада ниједна надлежна институција у БиХ није тражила његово изручење!
Такође, Шошић се доводи у везу са два ратна злочина и четири убиства, али до данас никада није ни осумњичен од стране било којег "независног" тужилаштва у БиХ, већ је, парадоксално, запоселен као шеф обезбјеђења Централне банке БиХ што довољно говори како се систем у случају Херенде и Шошића добро побринуо за своје штићенике и убице.
Такође, Шошић се доводи у везу са два ратна злочина и четири убиства, али до данас никада није ни осумњичен од стране било којег "независног" тужилаштва у БиХ, већ је, парадоксално, запоселен као шеф обезбјеђења Централне банке БиХ што довољно говори како се систем у случају Херенде и Шошића добро побринуо за своје штићенике и убице.
А о покојној Адмири и покојном Бошку
Сарајево шути и крије истину.
Сарајево шути и крије истину.
То је Босна и Херцеговина.
