субота, 26. мај 2018.

На данашњи дан, 26. маја 1992. године ... Године пролазе, дани се не заборављају ... Зло се памти ...

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


На данашњи дан. 26. маја 1992. године ...

Као појашњење зашто ми је битан 26. мај 1992. године
говори посебно сјећање на тај црни дан у мом животу ...

Кад се након 26. година присјетим тог 26. маја 1992. године, као да сам поново почео да живим. Отме ми се само по неки уздах и доста суза. У мојим годинама није лако бити имун и свакодневно се присјећати на вријеме које је протекло у претходним годинама.

26. мај 1992. године памтим и памтићу све док будем жив, као најнесрећнији дан у мом животу, поготово што се од тада годинама борим са тешким физичким здравственим проблемима који су посљедица стравичних мучења по муслиманским ратним казаматима и логорима смрти. Само уз јаку вољу и уз божију помоћ успијевам да продужим живот.

На данашњи дан прије 26. година, тог несрећног 26. маја 1992. године, одведен сам из своје куће у злогласни концентрациони логор смрти “Силос”. То је најцрњи дан у мом животу.

О тортурама и разним методама мучења које до тада свијет и цивилизација нису знали, овом приликом нећу да пишем. Прво, мало кога данас то интересује, а друго – не желим да ме било ко сажаљева. Знам да нико сем мене никада не би могао да разумије патњу и све страхоте кроз које сам прошао... Била су то свакодневна злостављања и премлаћивања до смрти. Па ко преживи ...

Муслимански концентрациони логор смрти “Силос” је био лабораторија за испитивање људске издржљивости. Људи су били посматрани као животиње и кориштени су само да раде најтеже послове за потребе муслиманске војске на првим борбеним линијама и у живим штитовима. У том паклу нико вас није гледао као човјека, већ као најобичнију животињу и само као статистички број без људских карактеристика и особина. 

У “Силосу” су били затворени мушкарци од 14 до 90 година и 11 жена, од којих чак и једна у шестом мјесецу трудноће. Осим 11 војника који су били мобилисани у резервни састав тадашње регуларне ЈНА и који су заробљени у војном складишту у Жуновници, општина Хаџићи, сви остали логораши су били цивилна лица и од породичних кућа доведени су у логор. 

Кроз логор “Силос”, према мојим сазнањима и евиденцији прошло је више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина.

Свега се сјећам као да је било јуче. Јер, зло се најдуже памти, заправо никад се не може ни заборавити. 
Аутор емисије Татјана Војтеховски 
----------------------------

У почетку, у току прва 63 дана у логору од 77 килограма колику сам имао тежину изгубио сам 43 килограма, тако да сам 8. августа те '92 године имао свега 34 килограма. Да није било коже кости би се саме растављале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита, јер је “Силос” био предратни објекат робних резерви ондашње Босне и Херцеговине, па и складиште резерви жита.

Од тог кобног 26. маја у муслиманским казаматима /”Силос”, “Крупа” и “Храсница”/ провео сам 1334. дана или 44 мјесеца, а сам рат у БиХ је трајао 42 (!) мјесеца.

Затворен сам 26. маја 1992. године, а на слободу сам изашао на православни празник Богојављење 19. јануара 1996. године.

Концентрациони логор "Силос" је затворен на велики Православни празник - Светог Саву 27. јануара 1996. године и једини је логор у БиХ који је распуштен чак и након рока који је назначен у Дејтонском споразуму. Тај рок  је за све зараћене стране био обавезујући. Заправо у року од два мјесеца након потписивања Дејтонског споразума сви логори у БиХ су морали бити распуштени, али то се није десило, јер муслиманска страна се није држала Дејтонског споразума. 

Коинциденција да или не, али у њој је најмање симболике. На исти дан, 27. јануара у Другом свјетском рату распуштен је злогласни фашистички концентрациони логор смрти "Аушвиц"!
И од тада, па до данашњих дана траје моја стална борба са физичким проблемима који су остали као посљедица тешког времена мучења и злостављања по муслиманским логорима смрти. 

Такође, цијело то вријеме траје и моја борба за истином о страдању српског народа на просторима Босне и Херцеговине. Нажалост, мало помоћи је било од оних који су били најпозванији и којима је била дужност да се залажу за истину и о страдању сопственог народа, а то су, прије свих - све досадашње власти у Републици Српској.

И коначно - ИСТИНА је само једна и она је недјељива и на истину нико нема ексклузивно право!