Љубиша Стојановић ЛУИС ... Да се не заборави!

ЗА СЈЕЋАЊЕ И ПАМЋЕЊЕ ...

 31. јула је годишњица 
трагичне погибије 
непоновљивог 

ЛУИСА

30. јула је СВЕТА ОГЊЕНА МАРИЈА!

Родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у дванаестој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва.

Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да му буде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што света Марина одговори: „Нећу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају, нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему”. Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу.

У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти, змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: „Радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља”. И Марина би исцељена силом Божјом од свих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњу и у води, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем.

Пред саму смрт - јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука свете Марине налази се у ман. Ватопеду у Светој Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир свете Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су се и догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани.

-------------------

Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу, нити у имовину овог манастира. Једно време Турчин је био тутор овог манастира.

        ------------------------------------

Народна песма вели:

---------------------------

'... Огањ носи Огњена Марија,

Тамјан пали Громовник Илија,

Свети Врачи помазују миром,

а Крститељ водом покрепљује...'

Проговара Свети Пантелија:

'Удри громом громовник Илија

Удри огњем Огњена Марија

а ја ветром Св. Пантелија

-------------------------------------

Боже, благослови онога који улази у овај дом,

заштити и сачувај онога који излази из њега,

и дај мир ономе ко у њему остаје.

ОЛГА ДАНИЛОВИЋ ... Незабиљежен успјех ... Прва учешће и одмах и прва титула на ВТА турниру!

ОЛГА ДАНИЛОВИЋ - Анастасија Потапова  

2:1 (7:5, 6:7/1:7/, 6:4)

--------------------

Олга и Анастасија су вршњакиње, имају по 17 година и прве су играчице рођене 2001. године или касније које играју у финалу неког ВТА турнира.

СРПКИЊА је 187. играчица планете,

док Рускиња заузима 204. позицију на свјетској ранг листи. 

Сјајна 17-годишња ОЛГА ДАНИЛОВИЋ у свом првом професионалном наступу на ВТА тирниру у Москви освојила је своју прву ВТА титулу, 
чиме је постигла до сада незабиљежен успјех. 

Иако је испала у другом колу квалификација као "лаки лузер" ушла је у главни жријеб и све је редом побјеђивала, чак и четири тенисерке из првих стотину, а једну из десет најбоље рангираних играчица на свијету /Њемицу Јулију Гергес/.

-----------------------------------------------

Успјех из снова!

Олга Даниловић је осим прве ВТА титуле зарадила 

и невјероватних 163 хиљаде долара!

На најновијој ранг листи Женске тениске асцоцијације, наша млада тенисерка Олга Даниловић остварила је најбољи пласман у каријери.

Историјска, прва професионална титула, освојена на ВТА турниру у Москви, донијела је овој 17-годишњој играчици 280 бодова, али и скок са са 187. на 112. мјесто свјетске ранг листе.

БРАВО СРБИЈО ... Четврти пут заредом Србија освојила златну медаљу на Европском првенству!

У мечу за златну медаљу

на Европском првенству 
у Барцелони СРБИЈА је

по четврти пут заредом 

освојила златну медаљу.

Овај пут жртва су били домаћини - Шпанци!

 

Србија четврти пут узастопно на европском трону, 

послије петераца савладани су домаћини Шпанци!

Србија – Шпанија 

7:7 (0:1, 3:3, 3:2, 1:1) - 5:3 послије петераца

СРБИЈА: 

Г. Пијетловић, Мандић 1, Рашовић, Ранђеловић, 
Ћук 1, Д. Пијетловић, Вицо, Алексић 1, 
Јакшић 1, Филиповић, Прлаиновић 2, 
С. Митровић 1, Б. Митровић (9 одбрана). 
Селектор: Дејан Савић.

---------------------------

Капитен ватерполо репрезентације Србије

Филип Филиповић

проглашен је за најкориснијег играча

Европског првенства у Барселони.

----------------------------------------

ЈОВАН РАШКОВИЋ ... Да се не заборави!

На данашњи дан 28. јула умро је академик, проф. др

ЈОВАН РАШКОВИЋ

 

28.07. су: Свети мученици Кирик и Јулита

Ова светитељка беше од рода племићког. Рано обудове и оста с новорођеним младенцем Кириком.

Живљаше у Иконији граду ликаонијском, и беше сва предана вери Христовој. Свога синчића крсти одмах по рођењу, а када му беше три године, она га научи вери и молитви онолико колико дете тога узраста могаше примити.

Када Диоклецијан нареди гоњење хришћана, у граду Иконији би проливена многа невина крв. Јулита узе свога сина и склони се од гнева незнабожачког у град Селевкију. Но и тамо не беше боље. Јулита беше ухваћена и као хришћанка изведена пред судију.

Пошто Јулита храбро изјави своју веру у Господа Исуса, судија, да би је ражалио и поколебао, узе дете на своје руке и поче га миловати. Но Кирик викаше иза гласа: „Ја сам хришћанин, пусти ме матери!” и поче ручицама својим гребати судију одвраћајући своје лице од њега. Расрди се судија, тресну дете о земљу и отури ногом, а дете се скотрља низ камене степенице, и предаде Богу своју свету и невину душу.

Видећи како Кирик пострада пре ње, света Јулита беше радосна и заблагодари Богу, што сина њеног удостоји мученичког венца. После многих мука и Јулита би мачем посечена 304. године.

Мошти светих Кирика и Јулите до дана данашњега су чудотворне.
Један део моштију ових светитеља налази се у Охриду у цркви Свете Богородице.

-------------------------------------------------------

Претпостављам да ни многи вјерници не знају да је

ово први женски манастир у нишкој епархији

и једини манастир у Србији назван по овим свецима.

На обронцима планине Видлич, на надморској висини од 1004 метара, недалеко од села Смиловци налази се манастир светих Кирика и Јулите. Постоје претпоставке да је првобитни манастир саграђен у X или XI веку.

Дугогодишњи игуман манастира Арсеније Куршумнин записао је у Летопису, да је манастир подигнут крајем XVII века.  

Манастир је страдао од Турака и био је у рушевинама све до 1839. године.

На темељима старог разореног храма, протомајстор Никола из села Бољев Дол подигао је данашњи храм. Манастирска Црква је саграђена од обичног тесаног камена и покривена је каменим плочама.

У време обнове манастира, овим крајевима је харала куга, која је дневно односила на десетине живота. Људи су бежали од куге на ово место и помогли обнову манастира.

Изградња манастира је у потпуности завршена 1839. године. Исте године подигнут је велики манастирски конак.

ПЕТАР ЛУБАРДА - Да се не заборави!

На данашњи дан 27. јула рођен је 

један од најзначајнијих 

српских сликара двадесетог вијека

ПЕТАР ЛУБАРДА

Био је члан Српске академије наука и умјетности и један од наших најзначајнијих сликара у 20. вијеку. 

Сликарство је студирао у Београду и Паризу. 
Сликао је предјеле, мртву природу, портрете, 
а у посљедњем стваралачком периоду опробао се 
у апстрактном сликарству, задржавајући особени стил 
и препознатљив снажан колорит.

У САНУ је оставио писмо у којем захтјева да се при сваком излагању његових дјела обавезно нагласи 
да је по националности Србин.

--------------------------------------------

 

Ево шта један од највећих сликара међу Србима, свјетског формата, говори о себи, свом поријеклу, али и превртљивости разних комунистичких апаратчика...

-----------------

 Писмо поводом изложбе у Паризу 
Београд, 18. март 1971. 

Драги Коларићу,

Желео бих да ти се обратим са једном молбом; унапред се извињавам за узнемирење. 

Како си ти члан Одбора за приређивање "Југословенске изложбе кроз векове" у Паризу (од 2. марта до 17. марта 1971. године), молио бих те да на првој идућој седници Одбора прочиташ ово моје писмо. 

Као што сам и писмено обавештен од Одбора, учествујем на поменутој изложби са сликом "Сумрак Ловћена", датирана 1970. године, а у саставу који шаље СР Србија (што је и била моја изричита жеља). Међутим како не знам ко шаље податке о аутору који ће изаћи у каталогу (а знајући да се у том обимном послу може подкрасти грешка), решио сам да пошаљем следеће и једине тачне биографске податке о мени. 

То су: Петар Лубарда,

рођен 1907. године, Љуботињ;

Србин; живи у Београду, Иличићева бр: 1

Молим да се ови подаци најхитније (телеграфски) доставе другу који уређује каталог да би могао направити евентуалне исправке. 

Што се тиче аранжирања саме изложбе, ја ћу бити слободан да замолим следеће: уколико се изложба аранжира по републикама, односно по националном кључу, да као што је разумљиво - будем у саставу другова-колега СР Србије. 

Све сам ово саопштио у телефонском разговору са другом Матвејевићем, као и са проф. др Стеље, такође и са тобом, али желим да то потврдим и писмено, да не би било забуне и нових компликација. 

Још једном захваљујем теби као и друговима из Одбора на труду и желим много успеха. 

Срдачно те поздрављам,
Петар Лубарда,
Иличићева бр. 1 

__----------------

Петар Лубарда - Битка код Вучјег дола

НАПОМЕНА:
Вучји до, зараван око 6 km источно од Билеће,
у општини Никшић, Црна Гора,
на којој се 1876. водила одлучујућа битка
између Турака са једне
и Црногораца и Херцеговаца са друге стране.

-----------------------------

Текст према завештању Петра Лубарде 

од 14. априла 1972. године 

које је предато САНУ

Петар Лубарда. Рођен је 27. јула 1907. у Љуботињу у Црној Гори, по националности Србин, отац Ђуро И. Лубарда, мајка Марија М. Вујовић. 

Основну школу похађао у Љуботињу, Цетињу и Херцег Новом, а гимназију у Херцег Новом, Сплиту, Сињу и Никшићу. Уметничку школу у Београду уписао је 1925. (проф. Б. Вукановић, Љ. Ивановић, И. Шобајић). 

Годину дана касније одлази у Париз, где први пут излаже на Салону независних 1927. године. У Паризу остаје до 1932, а непосредно пред Други светски рат поново борави у њему годину дана и путује по Шпанији и Немачкој. 

Рат проводи у заробљеништву, а од 1946. до 1950. је на Цетињу где заједно са Милом Милуновићем оснива прву Уметничку школу у Црној Гори. 

За дописног члана САНУ изабран је 1959, а за редовног 1961. 

Добитник је многих значајних награда и признања од којих су најзначајније "Grand prix" на Светској изложби у Паризу 1937, прва награда на Интернационалној изложби у Хагу 1939, прва савезна награда ФНРЈ 1948, прва републичка награда Црне Горе 1948. и 1949, интернационална откупна награда на II Бијеналу у Сао Паолу 1953, награда на II Бијеналу у Токију 1955, Октобарска награда града Београда 1955, Национална награда у Гугенхајму 1956, Седмојулска награда СР Србије 1964, награда АВНОЈ-а 1966. и Хердерова награда 1973. у Бечу. 

Поред учешћа на многобројним групним изложбама у земљи и иностранству самостално је излагао у Риму (1929, 1962), Београду (1933, 1934, 1951, 1961, 1962, 1964, 1967, 1968, 1969, 1971), Паризу (1952, 1954), Лондону (1955), Титограду (1958, 1968), Љубљани (1959/60), Њу Делхију (1963), Бомбају (1963), Нишу (1963), Скопљу (1963, 1967), Цетињу (1968), Крагујевцу (1968, 1969), Сомбору (1970), Врбасу (1970). Умро је 13. фебруара 1974. у Београду.

БРАВО СРБИЈО ... Репрезентација Србије у ваздухопловном моделарству постала је екипни шампион Европе

Репрезентација Србије у ваздухопловном моделарству 
постала је екипни шампион Европе 
на првенству у Мађарској.

Екипа у саставу Радоје Благојевић (аеро клуб Војка), Светозар и Бојан Гостојић (Зрењанин) је послије свјетске титуле показала да је неприкосновена у категорији слободно летећих модела Ф1Б (модели на погон гумом) у конкуренцији 26 репрезентација.

Такође, у појединачном пласману великих успјех направио је Светозар Гостојић освајањем другог мјеста од укупно 75 такмичара

СРБИЈА - Хрватска ... Полуфинале Европског првенстава у ватерполу ... Утакмица може да почне!

Пише: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Волим спорт. Волим све спортове. Кад год имам времена пратим све утакмице, а времена увијек нађем за спорт.

Ништа необично и ништа неуобичајено. Напротив, све је разумљиво.

Живимо у таквом свијету и у таквој стварности у којој се чак ни спорт не може изоловано посматрати од укупног стања у друштву. А то стање детерминишу историјске прилике и наравно у већини случајева и појединци.

Појединци. Који? Па они који су имали политичку моћ и који су клечали пред ногама великих и моћних свјетских политичара чинећи све да се прво развали некадашња заједничка држава Југославија, а касније и да се у свакој прилици СРБИЈИ нанесе што већа штета.

Нема потребе за било каквим додатним елаборацијама оваквих констатација. 
Да одагнам све сумње и да одмах кажем - навијам за све репрезентативне селекције и то само за оне са грбом, заставом и химном СРБИЈЕ.

Појединачно навијам за све селекције Спортског друштва ЦРВЕНА ЗВЕЗДА. Али репрезентативни спорт Србије је изнад свега, без обзира да ли се ради о колективним или о појединачним спортовима.

Не може се садашњост посматрати изоловано, нити се може избјећи поређење са не тако давном прошлошћу. Док пишем овај осврт, данас ће у Барцелони снаге одмјерити ватерполо селекције Србије и Хрватске. Заправо, данас ће почети одмјеравање снага до коначне побједе једне селекције. Кажем једне репрезентације као да се богами унапријед већ сад не може говорити о побједи Србије. Овај полуфинални двобој Европског првенства је много више чак и од саме игре и резултата.

СРБИЈА – Хрватска. Немам никаквог разлога да према њима /Хрватима/гајим било какве симпатије, па чак ни оне спортске. Данас су околности много другачије. Присутне разлике између Србије и "лијепе њихове" морају се ставити у одређени временски и историјски  контекст.

Знам да многи спортисти, па и хрватски не сносе одговорност за стање у којем су се и они борили против Србије, а боре се и данас и то боре се грчевито, па чак и више него против неких других репрезентација. И све то пуне "адрелинским" наступима Томпсона.

У таквој констелацији укупних друштвених односа, а спорт је само један сегмент тог стања, и Хрвати морају да знају, а знају сигурно, да наши анимозитети према њима су најизраженији кад играју против наше СРБИЈЕ, као што и ми разумијемо Хрвате. Овај пута за надати се да Томпсон неће имати прилику да пјева "побједничке" хрватске пјесме.

Ако ћемо бити искрени и поштени онда треба отворено казати – Хрвати ни смислити не могу Србе, па на крају крајева ни СРБИЈУ. Сваки други закључак било би најобичније лицемјерство и људска подлост са највећом дозом покварености.

Тако је како је и никакво уљепшавање не може да промијени чињенично стање, дакле садашње, па чак и спортско надметање у базену и у међусобним односима и то не само спортских екипа, већ у крајњој линији и у међусобним пријатељским међудржавним односима, много пута изнуђеним. Но, то је тако, па ком' било мило било му, а ком' не било опет ће остати овако.

И да закључим. Најважније је да дуел “ДЕЛФИНА” и “баракуда”, дуел двије ватерполо репрезентације протекне у спортском духу. 
Срби најбоље знају како се воле своји спортисти, али и како се поштују и они који играју против наше Србије.

Текст који написах је ствар личног опредјељења и сопствене перцепције и у њему нема мржње према хрватском народу, али нема ни љубави као некад кад су нас многи лагали да су СРБИ и и Хрвати “братски” народи.

Можда и није лоше да напокон сазнамо све наше досадашње заблуде ...

Слика из Барцелоне ће отићи у свијет, и у онај свијет који је много зла нанио Србији и чију мржњу према Србима неће и не може да опере ниједан меч, вода још мање. Јер данашњи почетак ватерполо дуела између Србије и Хрватске у полуфиналу Европског првенства је више од сваке игре и побједе.