ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
У Другом свјетском рату село је израсло у симбол страдања српског народа у усташкој Павелићевој Независној држави Хрватској (НДХ).
Бацањем живе дјеце и њихових мајки у јаму Голубинку код Шурманца убијено је око 600 становника овог села. Догодило се то 6. августа 1941. године.
У истом мјесецу на више од 40 других мјеста убијено је још - више од 200 људи из овог села које је пред Други свјетски рат имало око хиљаду становника.
У Пребиловцима су, тада, потпуно уништене 52 породице, а 36 огњишта је угашено.
Бацањем живе дјеце и њихових мајки у јаму Голубинку код Шурманца убијено је око 600 становника овог села. Догодило се то 6. августа 1941. године.
У истом мјесецу на више од 40 других мјеста убијено је још - више од 200 људи из овог села које је пред Други свјетски рат имало око хиљаду становника.
У Пребиловцима су, тада, потпуно уништене 52 породице, а 36 огњишта је угашено.
Страдање су преживјела само 172. становника Пребиловаца.
Усташки злочин над српским народом у селу Пребиловци у Херцеговини је без примјера и један је од најгорих и најсрамнијих догађаја у људској историји.
Да припадају неком другом народу, Пребиловци би били познати и поштовани у цијелом свијету и били би заштићени у сваком погледу, попут Аушвица, Хирошиме, села Лидица у Чешкој …
Овако, пошто су српски, заборављени су и запостављени од свих, нажалост и од многих Срба. Већини жртава нацизма и фашизма из Другог свјетског рата обезбијеђено је поштовање и заштита. Постоје посебни музеји посвећени њима гдје им свјетски државници и друге значајне личности одају почасти и указују поштовање.
На међународном нивоу постоје посебни дани посвећени овим жртвама, о њима говоре многе публикације и филмови, а они који их евентуално не признају и не поштују, зачас се нађу под општом осудом тзв. међународне заједнице и њихове јавности, а поготово медија.
Српске жртве из двадестог вијека не само да се игноришу, него се и само њихово помињање и откривање крајем прошлог вијека, у знатном дијелу београдске плаћеничке јавности, сматра ратним хушкањем, које је изазвало грађанске и вјерске ратове на простору бивше Југославије. По њима је, родбина усташких жртава, која је 1990/91. године отворила јаме и из њих извадила, а потом и достојно сахранила кости мученика, подстакла све балканске шовинизме који су послије довели до крвавог распада Југославије.
Јесмо ли зарад сулуде кованице злочинца Јосипа Броза и измишљеног тзв. братства и јединства смјели и требали да заборавимо и оставимо кости у безданим јамама, како су то усташе и урадиле. И дан данас многе јаме у којима се налазе посмртни остаци звјерски ликвидираних Срба нису одбетониране. Зато нам се српско страдање поновило и деведесетих година прошлог вијека.
Код оваквих схватања није чудо што је у Пребиловце, који су због злочина из 1941. године требало да буду најзаштићеније мјесто у Европи,1992. године поново згазила усташка чизма, претварајући ово вјековно насеље и споменик страдања невиних у опустошен терен, или како су сами освајачи, ликујући навели, у „пасиште дивљих свиња“.
Пребиловци су били село које се налази на самом ободу долине Неретве код Чапљине, од мора удаљено 20, а од Мостара 30 километара. Све до 1941. године то је било једно од највећих и економски најјачих српски села у Херцеговини са око 1000 становника у 120 домаћинстава. У њему су живјели побожни, вриједни и мирни становници. Али, још прије Другог свјетског рата били су осуђени на смрт од стране усташких односно клерикално-франковачких структура у окружењу.
Разлози су били управо у томе што су Пребиловци били велико, богато и честито српско село које је у Првом свјетском рату Србији и Црној Гори дало 18 добровољаца, а и због, за великохрватске аспирације, незгодног стратешког положаја, посебно пошто су 1939. године, кнез Павле и Драгиша Цветковић, ово подручје срамно уступили Бановини Хрватској.
Колико ће нам још деценија требати да се освијестимо и опаметимо?
На то питање нико нема одговора!
++++++++++++++++++++
