ЗНАМЕНИТЕ СРПКИЊЕ ... Ове жене обиљежиле су историју и културу Србије ... а које су, нажалост, у новије вријеме скоро заборављене ... То се вијековима зове: "Српска посла"!

ЗНАМЕНИТЕ СРПКИЊЕ

Ове жене обиљежиле су

историју и културу Србије

 

*****

ГРАДИТЕЉКА ЧИЈЕ ГРАЂЕВИНЕ И ДАНАС КРАСЕ БЕОГРАД

Одважна дама Јелисавета Начић одабрала је за себе умногоме необичан и несвакидашњи животни пут. Рођена је у богатој и угледној трговачкој породици у Београду 1878. године, школовала се с успјехом и након гимназије одлучила да упише факултет. То је била велика ријеткост у земљи у којој је у вријеме смјене вијекова једва седам процената жена било елементарно писмено.

Баш те, 1896. године, када је Јелисавета стасала за студије, у Београду је отворен посебан архитектонски одсјек на новооснованом Техничком факултету Велике школе у Београду. До тада су студенти ради студија архитектуре одлазили у иностранство, у велике средњоевропске универзитетске центре, па се враћали у домовину и запошљавали у Министарству грађевина.

Тако Јелисавета Начић постаје прва жена која је у Србији уписала овај типично мушки факултет, а 1900. године дио прве генерације дипломираних студената и прва жена дипломирани архитекта у Србији, и то са само 22 године.

Била је и прва жена урбаниста у Србији, а уједно и прва жена запослена у државној управи - Министарству грађевина. У Београдској општини се запошљава након Министарства, и ту остаје све до 1916. године. Те године је на Теразијама поставила славолук у част српских војника који су се враћали из Балканских ратова, на коме је писало „Нису сви Срби ослобођени“. Тада бива протјерана у логор Неџидер у Мађарској, гдје касније упознаје свог будућег мужа, Албанца Луку Лукаја, са којим добија ћерку Луцију.

Након рата живјела је с породицом у Београду и Скадру, гдје је учествовала у подизању устанка, а затим у Дубровнику. 

Умрла је 1955. у Дубровнику.

Са 25 година подигла је чувене Зелене барокне степенице на Калемегдану, преко пута Француске амбасаде. Три године након тога, подиже Основну школу Краљ Петар Први која се налази изнад Саборне цркве и која је и данас, након више од једног вијека, једна модерна грађевина. Као урбаниста је уредила Теразије, Калемегдан, пројектовала Цркву Св. Александра Невског на Дорћолу и цркву у Штимљу на Косову.

*****

ДАМА КОЈА ЈЕ СТВАРАЛА РЕМЕК-ДЈЕЛА СРПСКОГ СЛИКАРСТВА XIX ВИЈЕКА 

Катарина Ивановић је рођена 15. маја 1811. године у породици српског грађевинског предузимача у Веспрему, у Аустријском царству. Дјетињство је провела у малој српској заједници у Београду. Талентована од дјетињства, сликарство је почела да учи захваљујући новчаној помоћи трговца Ђорђа Станковића у Пешти. Касније је њен дар за ликовну умјетност уочила и мађарска грофица Чаки, која јој је омогућила да сликарство учи у Бечу у Умјетничкој академији, гдје жене у то доба иначе нису имале приступ.

Даље се усавршавала на Академији у Минхену, гдје студира скоро двије године историјско сликарство. Ту је започела студију познате композиције „Ослобођење Београда 1806“. Године 1846. одлази у Београд, у ком остаје свега годину дана. Извјесно вријеме живјела је у Паризу и Загребу. Путовала је по Холандији и Италији, гдје је много научила о савременом сликарству. Пред крај живота вратила се у Београд, гдје је живјела и радила све до своје смрти. У том периоду ствара углавном историјске композиције, жанр-слике и мртву природу.

У српско сликарство је унијела нове теме: жанр сцене и мртву природу. Стилски у раскораку између бидермајера и романтизма, опробала се и у сликању историјских композиција, али је највише домете досегла у портрету, а посебну цјелину чине аутопортрети.

Међу њена најпознатија дјела спадају: „Аутопортрет“ (1836), „Портрет младог мушкарца“ (1837), „Грожђе с корпом“ (1838), „Српски Хомер“ (цртеж 1839), „Портрет Симе Милутиновића Сарајлије“ (1840), „Италијански виноградар“ (1842). Послије 1846. „Портрет кнегиње Персиде Карађорђевић“, „Портрет војводе Стевана Книћанина“, „Дјеца Павла Станишића“, „Београђанка“, „Млади Данић“, „Дјечак са соколом“ и др. Катарина Ивановић је насликала укупно 38 слика.

Она је од 1876. члан Српског ученог друштва и тако је постала прва жена академик код Срба. 

Преминула је у Столном Београду у Мађарској 22. септембра 1882. године.

Њени посмртни остаци 1967. пренијети су у Београд у Алеју народних хероја на Новом гробљу.

*****

РАТНА ХЕРОИНА - ЛЕГЕНДАРНА МИЛУНКА КОЈА ЖИВИ

О Милунки Савић, српској хероини балканских ратова и Првог свјетског рата, испредане су легенде и приче.

Рођена је 1890. или 28. јуна 1892. године, како пише у њеној чланској карти Удружења резервних војних старјешина, у селу Копривница код Јошаничке Бање у Рашкој. Имала је двије млађе сестре, Миону и Славку, и брата Милана.

Када је по објављивању Указа о мобилизацији 1912. године дошло до масовног одзива, Милунка је одлучила да се пријави на једном од мобилизационих зборишта у Београду.

У српску војску пријавила се као добровољац, одјевена као мушкарац и тврдећи да је Милун Савић.

Била је дио Гвозденог пука, најелитнијег Другог пука српске војске „Књаз Михаило“. У том пуку, осим ње, борила се и Шкоткиња Флора Сандс. Милунка се истакла и као бомбаш у Колубарској бици.

Док је Милунка лежала са Флором Сандс у болници, долази у њихову собу престолонаследник Александар Карађорђевић и уручује Флори златни орден Карађорђеве звезде са мачевима. Тај исти орден добила је и Милунка на Јовањдан 1917. године. Уз то, носилац је и бројних других одликовања.

Више пута је рањавана, а сматра се да су њен прави идентитет саборци открили у Првом балканском рату.

Почетком 1920-их година за заслуге у рату од државе је добила имање у Степановићеву, селу крај Новог Сада, гдје је подигла кућу и са сестром Славком обрађивала имање, док је брак са Вељком западао у кризу, тако да је сама подизала четворо дјеце.

Касније, у потрази за бољим животом, заједно са ћеркама је отишла у Београд, гдје је мјесецима покушавала да нађе посао. За све то вријеме ишколовала је и одгајила тридесеторо дјеце коју је доводила из свог родног села.

Након рата, власт јој је 1945. додијелила пензију. Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима. 

Умрла је штрикајући (према исповијести њеног унука) 5. октобра 1973. године. Сахрањена је у алеји великана.

*****

 СКРОМНА НАУЧНИЦА ИЗ СЈЕНКЕ СУПРУГА ГЕНИЈА

Милева Марић-Ајнштајн била је српска математичарка, прва супруга Алберта Ајнштајна, једног од најгенијалнијих људи 20. вијека. Постоје тврдње да је она допринијела раним Ајнштајновим радовима, али је степен њеног учешћа у открићима непознат и предмет је бројних полемика.

Рођена је у Тителу у Војводини, који је тада био дио Аустроугарске. Милева је 1886. године кренула у женску гимназију у Новом Саду, а 1888. је прешла у гимназију у Сремској Митровици, гдје је матурирала 1890. као најбоља у разреду из математике и физике. Од 1890. је похађала Краљевску српску школу у Шапцу. Када се преселила у Загреб, добила је специјалну дозволу да би ишла у школу у коју су ишли само дјечаци.

Студије је наставила у Цириху на медицини, а потом и на Државној политехничкој школи на студијама математике и физике. Она је била тек пета жена примљена у ову школу. Један он њених колега на предавањима из физике био је Алберт Ајнштајн, који је тада имао 17 година.

Једном приликом никако није могао да добије резултат до којег је она дошла путем експеримента. По први пут, Алберт је пришао тихој и повученој колегиници, а она му је мирно и јасно објаснила поступак рада којим је дошла до рјешења. Био је то њихов први контакт.

Љубав је убрзо планула, а Милева је родила дијете незавршивши факултет, због чега ју је породица одбацила. Њихова љубав била је и више него турбулентна, прво дијете, ћерка Лизерл, преминуло је (или дато на усвајање, о томе и даље постоје полемике), али су након тога добили два сина.

Читавог живота њих двоје су заједно истраживали, водили научне расправе, ипак она је све своје знање након рођења дјеце ставила у његову службу.

Њен живот није био нимало лак, љубав је полако испарила, а Алберт Ајнштајн је послије развода отишао да живи са својом рођаком љубавницом којом се оженио.

 Милева је умрла у болници и сахрањена је на циришком гробљу Нордхајм.

*****

ЖЕНА ЧИЈЕ СУ АКРОБАЦИЈЕ ОСТАВЉАЛЕ БЕЗ ДАХА

Даница Томић била је прва жена пилот у Србији. Било је то тридесетих година прошлог вијека, у доба када је и у свијету ваздухопловство важило за мушку професију.

Своје знање крала је од супруга, команданта 6. ваздухопловног пука, мајора Миодрага Томића, пилота са највећим бројем побједа у Првом свјетском рату.

Као супруга чувеног пилота могла је да ужива у чарима лагодног живота, али је она све више читала књиге о ваздухопловству, летењу, авијатици. Више од свечаних хаљина њу су занимале небеске висине.

Остало је записано да је 1928. године на прослави 15. годишњице аеродрома Даница привукла пажњу престоничких новинара када је летјела „над провалијом дубоком 2.500 метара“.

Лет авионом за њу је било истинско уживање, зато није више жељела да се задовољи обичним „земаљским“ животом.

Када је 1930. године објављен оглас Друштва резервних летача за пријем кандидата у цивилну пилотску школу у Београду, уз подршку супруга и она се пријавила.

Комисија је о њој причала да лети врло мирно, сигурно, сталожено и са веома ријетким самопоуздањем. Записи комисије о кандидатима који су тада учествовали показују да је она била вјештија и од многих мушких кандидата.

Према записима комисије, Даница је била најбоља у својој класи и прва је жена која је изводила лупинге, што је једна од најтежих ваздушних акробација која подразумијева обртај авионом у вертикалној равни од 360 степени.

Након добијања дозволе, Даница је пала у заборав. Њен муж, мајор Томић, пао је у заробљеништво током Другог свјетског рата. Након завршетка рата се преселио у Америку. Супруга је вјјероватно пошла с њим, али јој се од 1933. године губи сваки траг. О Даничином приватном животу нема података. Њен датум рођења и година смрти нису познати.

Није забиљежена чак ни у списима људи који прикупљају информације о авијатици у ондашњој Југославији.