На данашњи дан, 17. новембра 1882. године
умро је славни српски филолог,
и први секретар Југословенске академије
наука и умјетности.
ЂУРО ДАНИЧИЋ
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
...................................
Рођен
је 4. априла 1825. године у Новом Саду.
Филозофију је изучавао у Пожуну, а у
Пешти и Бечу правне науке. Међутим,
сусрет са Вуком Караџићем, одредио је
младом правнику другачији научни и
животни пут. Посветио се филологији и
већ 1847. године, објавио „Рат за српски
језик и правопис“. Уместо породичним
Поповић, рад је потписао презименом
Даничић.
Заговорник
Вукове реформе српског језика, силином
научне мисли доказао је исправност
Караџићевих ставова и тиме много допринео
прихватању ставова књижевног реформатора.
1850. године, као двадесетпетогодишњак,
објављује први део капиталног дела
„Мала српска граматика“.
У
Београд Даничић долази први пут 1852.
године, али убрзо, на молбу кнеза Милоша,
враћа се у Беч, да би неколико година
српском језику подучавао кнегињу Јулију
коју је отац послао у аустријску
престоницу на школовање. Четири године
касније Даничић се вратио у Београд и
од тада руководио Народном библиотеком
Србије. Његова поставка рада библиотеке
била је једноставна: „набавити сваку
српску књигу, затим сваку књигу о српском
народу и од сваког раздела књижевности
најврсније књиге, на било ком језику
набавити“.
Написао
је и објавио „Српску синтаксу“, дело
какво до тада није имао ниједан словенски
језик и покренуо објављивање старих
дела, желећи да богату српску књижевну
баштину учини приступачнијом. То су пре
свих „Житије светог Саве“ од Теодосија,
„Житије светог Симеона и светог Саве“
Доментијана, „Животи краљева и
архиепископа српских“ Данила, „Никољско
јеванђеље“... Крајем те деценије објављује
други део „Мале српске граматике“. На
опште изненађење јавности, Даничић је
на кратко био и секретар Министарства
унутрашњих дела.
Изузетни
филолог био је и плодан преводилац:
„Стари завет“, на српском језику, његово
је дело. У Београду је припремио три
књиге „Речника из књижевних старина
српских“ и објавио их 1863. и 1864. године.
Убрзо
је постао секретар Друштва српске
словесности, претече Академије наука.
Од 1873. године, поново је на месту шефа
катедре за филологију Велике школе у
Београду. Три године касније привео је
крају рад на „Основама и коренима
српског језика“ и објавио трећи, завршни
део „Мале српске граматике“.
Као
педесетогодишњак, Ђуро Даничић, не баш
најбољег здравља, почео је да ствара
речник народног језика. Када је потом
због важног посла отпутовао у Загреб,
нико није слутио да ће то бити пут без
повратка Ђуре Даничића.
Из
Загреба је стигао ковчег великог српског
филолога. Мноштво Београђана испратило
га је до вечног дома, на гробљу код цркве
Светог Марка на Ташмајдану.
Ђуро Даничић, биста на Калимегдану, Београд
