Из славне српске прошлости о трагичној сарајевској српској причи ...

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

          На данашњи дан, 6. новембра 1918. године.
Побједничка армија којом је командовао славни војвода Степа Степановић, јунак из многих битака у Првом свјетском рату славодобитно и побједнички је умарширала у Сарајево. 

Прослављени војсковођа и војвода очекивао је борбе већ на Дрини, али непријатељске формације су бјежале пред јуришним јединицама српске војске.  Српски војници су се брзо приближавали граду у ком су послије убиства престолонасљедника-туђина Фердинанда на Видовдан 1914. године почео Први свјетски рат.

Народ Сарајева, углавном и већински сарајевски Срби са великом љубављу су дочекали српске ослободиоце. Био је то спас за Србе који су били велика већина становника у Сарајеву. Одушевљење Срба је било тријумфално. Тако нешто до тог времена Сарајево није запамтило.  Градоначелник Аристотел Петровић је војводи и његовим војницима  пожелио братску и срдачну добродошлицу.

Мара Љубибратић је славном војводи подарила ловоров вијенац.

Остало је записано њено сјећање на тај тренутак и на српско славље у Сарајеву.

"Велики наш војвода, са сузама у очима, пољуби предати му вијенац, а ми у том величанственом моменту, кличући Краљу, Војводи, Српској војсци, Слободи, заборависмо на све патње и понижења, уздигнусмо се, да по примјеру овог великог  човјека, ширимо љубав, братство,  јединство. Са свију страна похрли и старо и младо, слабо и нејако, да се поклони свом великом хероју и да својим очима види Слободу. 

Када је видјела Војводу, једна угледна муслиманка огрнула га је дивном старинском махрамом и у свом поздравном говору замолила је Војводу да узме и њих у заштиту. Војвода јој је одговорио да ће сви грађани без разлике у вјери уживати иста права и слободу", говорила је пресрећна Мара Љубибратић. 

 Сачувани су говори у којима српски првак Василије Грђић као и први предсједник Народне владе у Сарајеву Атанасије Шола с поетским жаром изражавају усхићење због доласка српских трупа. 

Посебно се издваја добродошлица тадашњег реиса Џемалудина Чаушевића који српску армију назива "јуначком војском неумрлих заслуга".

"Драга браћо јунаци! Ја вас увјеравам да ће муслимани БиХ знати увијек достојно цијенити братске заслуге и очувати у успомени овај сусрет након бурних стољећа", рекао је тада Чаушевић, реис улема Исламске заједнице у БиХ. 

Улазак српске Друге армије на челу

са славним Војводом Степом Степановићем

у ослобођено Сарајево, 1918. године.

Сам војвода Степа није дозвољавао насиља и освете. Живио је у скромном стану; шетајући чаршијом изазивао je симпатије и поштовање. Скромне природе, када је почетком 1920. послије обављене дужности напуштао Сарајево, одбио је величанствен испраћај који су Сарајлије намјеравале да му приреде. 

Град је и годинама касније наставио да празнује 6. новембар, дан када је угледао слободу. 

На годишњицу ослобођења, сарајевска делегација посјетила је војводу Степу у његовој кући у Чачку гдје је проводио пензионерске дане, живећи у улици која се звала ни мање ни више до – Сарајевска. Додијелили су му диплому са звањем почасног грађанина Сарајева. Славни војвода и ослободилац Сарајева се са великом учтивости захвалио и одговорио:

"Слободу нисам вам донео ја, већ на мачевима својим наши храбри и издржљиви јунаци, а понајвише шајкача и опанак".

Био је усхићен и дирнут. 

"Преко вас грлим моје драго Сарајево и целу Босну поносну!", рекао је на крају. 

Када је славни војвода умро 1929. године, стизале су поворке и телеграми саучешћа из свих југословенских покрајина. Стигле су и десетине њих из његовог вољеног града, од муслимана и од православаца, од католика и Јевреја. 

Живко Нежић je у име сарајевских добровољаца на сахрани изговорио:

"Ми се још врло добро сјећамо кад си дошао у праскозорје 1918. године; сишао си у наше Сарајево, које те данас тако и толико воли и у сузама остало је када смо јуче пошли за Чачак да те испратимо до вјечне куће.  Велика хвала у име Босне и Херцеговине, коју си задужио док траје вијека и свијета. Наша Босна и Херцеговина никад прежалити тебе неће".

Саучешће је уручило и муслиманско удружење Народна узданица из Сарајева са др Мусакадићем, градоначелник Травника Салих Сујанџић, муслимански прваци из Крајине, Градачца, Вишеграда, Високог, Оџака, Санског Моста, Грачанице, Власенице, Модриче, Тузле, Зворника, Крупе. 

Начелник Селманагић из Сребренице је написао:

"Поводом немилог губитка нашег непрежаљеног војводе вијеће општине закључило је да вам изјави наше искрено саучешће". 

Прохујале су деценије и Миљацком је протекло много воде, Миљацком која извире на Палама. У међувремену су Срби и муслимани претурили преко главе још један крвави Други светски рат у којем су опет Срби трагично страдали.

Дошао је нови друштвени поредак са побједом Јосипа Броза. И Србима и муслиманима, а и другима српство је учинио огавним, злим, друштвено неприхватљивим. Братство и јединство се градило по цијену ћутања и заборава. И тако је трајало све до деведесетих година прошлог вијека. Сила није Бога молила, каже народна пословица.

А онда су стигле деведесете године прошлог вијека, дошла је и 1992. година. Срби у Босни и Херцеговини су били уљуљкани сулудим Брозовим братством и јединством. Сви српски непријатељи су преко ноћи настојали да затру славну српску прошлост у искривљеном сопственом идентитету неких других народа. 

Сарајево и некадашња најдужа Улица Војводе Степе Степановића

Кокарда војводе Степе била је у то доба за сарајевске муслимане аветињски знак, као и шајкача коју су српски ослободиоци 1918. носили на главама. 

У посљедњеем рату, српски народ није имао новог Степу. Српска војска постала је Југословенска народна армија, што је била највећа српска заблуда. Мит о етици, чојству и свијетлом оружју из минулих ратова већ на почетку је осуђена од српских непријатеља. 

Када је убијен српски сват Гардовић на Башчаршији, није требало да прође много времена па да Сарајево захвати незаустављиви ратни пожар.

Данас, у ожиљцима, етнички очишћено од Срба, Сарајево више није исти град. Ослободилачка 1918. више није ослободилачка, добри обичаји су заборављени: Нема више братства и јединства. Сарајево је град српског страдања и незапамћеног егзодуса из којег је у фебруарским и мартовским хладноћама 1996. године град напустило више од 150 хиљада сарајевских Срба. 

Биле су то непрегледне колоне ратом обогаљењних, али истовремено и поносних Срба који су одлазили са кесама у рукама у непознато, на пут без повратка. Са собом су носили и тек ексхумиране мртве претке. 

 Не постоје више проходни мостови који би поново спојили долазеће генерације. Ти мостови су остали само у пјесми Халида Бешлића и његове копије Ивице Дачића.

Српска омладина скоро ништа не зна ко су јој били ђедови и гдје су војевали. Сулудо би онда било очекивати да млади Бошњаци уопште знају да су у Сарајеву постојале двије најдуже улице - Улица Војводе Степе Степановића и Улица Војводе Радомира Путника. О Гаврилу Принципу и Мосту са његовим именом преко Миљацке наравно да не знају ништа. А и што би знали кад су данас Срби у Сарајеву на нивоу статистичке грешке.

Све је нестало. Али на дипломи почасног грађанина Сарајева урученој војводи Степи доминирала су два сарајевска мотива: Градска вијећница и Принципов мост.  Бошњаци и Сарајево се данас више не сјећају Војводе Степе нити шта о њему знају. 
Питање је само колико о њему знају и Срби.

Историја никад Србе ничему није научила и остаће велика глупост да је "историја учитељица живота"!