ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Волим
полиглоте, али ме "убише" Срби са
- "Happy Birthday" и слично. Претјерана
употреба страних ријечи у медијима и
свакодневној комуникацији више личи
на помодарство, него на знање и образовање.
Ово
се највише примијети код младих који
су најотворенији за промјене и
најподложнији некритичком усвајању
утицаја из окружења и туђинових достигнућа
/прихватања туђег језика/.
Стефан
Немања је на самртној постељи изговорио
ријечи које је записао његов најмлађи
син Растко – Свети Сава:
„Чувајте,
чедо моје мило, језик као земљу. Реч се
може изгубити као град, као земља, као
душа. А шта је народ изгуби ли језик,
земљу, душу?
Не
узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш
ли туђу реч, знај да је ниси освојио,
него си себе потуђио. Боље ти је изгубити
највећи и најтврђи град своје земље,
него најмању и најнезначајнију реч
свога језика.
Земље
и државе се не освајају само мачевима,
него и језицима. Знај да те је непријатељ
онолико освојио и покорио колико ти је
речи потро и својих потурио.“
Ово
завјештање звучи као најцрња слутња
када је ријеч о судбини језика. Могу ли
стране ријечи, као моћно оружје, „убити“
неки језик , касније и цијели народ.
Хоће
ли се мали језици, у које спада и наш,
наредних деценија, под утицајем
глобализације и енглеског језика,
мијењати до непрепознатљивости?
Са
нестајањем језика и ћирилице хоћемо ли
уопште опстати као народ.
ПРИСЈЕТИХ
СЕ!
Био
сам у сватовима код једног познаника и
кад је у светом храму на вјенчању
свештеник упитао младу да ли она
својом вољом узима изабраника за
супруга?
Млада је одговорила са: "Океј"!
А знам јој мајку која је пала у несвијест од среће и узбуђења кад је уживо видјела Бору Дрљачу!
"Океј" млада, хајд' здраво, удала си се!
