Бранко
Миљковић
Рођен
је у Нишу 29. јануара 1934. године
- Године
1953. долази у Београд на студије.
- Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду 1957. године.
- Прве пјесме у Београду му објављује Оскар Давичо у часопису „Дело“.
- Прву збирку пјесама „Узалуд је будим“ објављује 1956. и с њом постиже велики успјех; најзначајнија је збирка „Ватра и ништа“, након које излазе и збирке „Порекло наде“ (1960) и „Крв која светли“ (1961). Збирка „Смрћу против смрти“ објављена је 1959.
- Београд напушта у јесен 1960. године и одлази за уредника културе у Радио Загребу.
- У ноћи између 12. и 13. фебруара 1961. његово објешено тијело пронађено је у парку у Загребу.
Живио је само 27 година.
Бранко
Миљковић, је био један од најзначајнијих
српских пјесника 20. вијека. Почео је да
пише као средњошколац, а 1957. године
објавио је прву збирку пјесама "Узалуд
је будим".
Био
је лиричар снажног интлектуалног погледа
на свијет. Изузетне вербалне инвенције,
ношена жаром унутрашње ватре Миљковићева
поезија је заокупљена феноменом смрти
и нестајања.
Написао
је збирке пјесама: "Порекло наде",
"Ватра и ништа", "Крв која
светли", "Песме" и "Смрћу
против смрти" (са Блажом Шћепановићем).
Надахнуто
је преводио модерне руске и француске
пјеснике.
